Nova Evropa

замерке су знатно ублажене тиме што, и онда кад се, као критичар, спотиче преко загрепштина и германштина Ђалскога, и онда он његову књигу, и сваку добру књигу Матице Хрватске, најтоплије препоручује српским читаоцима, Исто тако, и кад препоручује да се српска мисао (а она је тада била сасвим слободарска) шири у Босни и лепом књижевношћу, и онда хвали „тенденцију да се разновјерна браћа у Босни измире међу собом“. У препирку с „Мепсеш“, око тога да ли је дубровачка књижевност чисто хрватска, није хтео да улази: та му је препирка патолошка појава, знак „да мало уздања у будућност има у Хрвата". Поступак „М!епса", кад је у својим белешкама оделио хрватску књижевност од српске („као да то стоји до његове воље"), попраћа он речима: „Несносни шовинизам, бољетица малих и бојажљивих народа, као каква зараза обузима Хрватство, па је допузио и на узвишено мјесто на којем бјеше дослије М/епас... Али има ова ствар, нажалост, и своју веома трагичну страну... Ми јесмои морамо бити један народ. Као народ имамо ми да уредимо сто и сто послова, око којих бисмо се могли сложити, Латимо се тих, а оставимо непресуђена питања будућности, не губимо драгопјено вријеме у лудостима, јер ћемо се послије обоје љуто кајали ...“ И он 1892 стално пише о „хрватском и српском дијелу нашег народа", и радује се кад падне по која „преграда која дељаше једнојезичну књижевност Хрвата и Срба,

есто којекаквих ситнарија, камо лепе среће да се наши књижевни листови (особито хрватски) више брину о том, како да се отклони и последња преграда: писмо, па да свака књига нашега језика може путовати с руке на руку без препреке из Загреба у Београд и Нови Сад и обратно. Потрошак књига и српских и хрватских удвојио би се тако, а то би дало орловска крила нашој књижевности,“

Не могу, најзад, код романтичара Остојића да нађем огрешења о мисао народног јединства ни у оној пажњи с којом је пратио духовни живот Буњеваца, У просветној заједници коју је са њима желео, ево шта је он гледао; „Занаго не би било на одмет нашем језику ни просвети, кад бисмо придобили за просветни савез неких 120 хиљада Буњеваца и Шокаца, који су махом вредан и имућан народ, а за њих је тај савез управо животно питање". („Стражилово" 1893, приказујући „Зиђонеки Палси", Тако Остојић романтичар, Остојић који пише јужним дијалектом (јер је он, с једне стране, „савршенији, потпунији, племенитији, и њежнији, Мени се увијек чини, кад читам Љубишине приповијетке, као да гледам оне једре стијене херцеговачке и оне бркате јунаке", Са друге стране, „кад су могли Хрвати напустити свој покрајински народни говор и узети наш језик за књижевни, зашто не бисмо могли ми учинити тако малу жртву те се изједначити с њима иу

185