Nova Evropa

књижевности, кад смо ионако један народ“). Врло се мало, можда најмање у оне жалосне године, код њега и његових другова осећа Вуково „Срби сви и свуда". Зато су они и могли да се друже с хрватском омладином у Пешти. О томе, правник Милутин Јакшић пише Остојићу у Беч, године 1889: „Имамо у Колу Младих Срба и три Хрвата, техничара, народњака, с којима смо баш пре недељу дана у гостијоници весело провели уз народњачке песме и химне". Зато је Тихомир Остојић, године 1895, кад је у једном тренутку осетио потребу да из Новог Сада оде у јачи културни центар, помишљао на Загреб, а не на Београд. Не знамо коме је писао (ако није Маретићу 2), и да ли је послао писмо а сачувао самбо концепт; тек, у оставини нађосмо писмо или концепт (из године 1896) у ком говори о својој потреби да живи и ради у Загребу као јачем културном средишту, где би могао напредовати у својим студијама: „Тако средиште у нашем народу једино и јесте и може бити Београд или Загреб, Новисад се не може ни у ком погледу мјерити с њима..."

Што је даље и дубље залазио у живот, Остојић се све више ослобађао романтичарства, при чему је несумњиво главну улогу имала особина која га је учинила да није постао искључиво кабинетски радник, Књижевност којој је све више посвећивао своју професорску доколицу, — пошто је све више напуштао музику, иако је у њој постигао лепих успеха, није он сматрао као установу која је сама себи сврха; она је за њега тек једна од многих манифестација народног живота, један од регулатора живота. Зато, он ће своје студије, преко књижевности, да проширује до морално-религијозних, просветних, и привредних прилика, које су најшира основа на којој се развија књижевност. И, убрзо, он ће увидети неминовност продирања европске културе у наш народ. У Србији, у Босни и у Херцеговини, „у тим живим врелима нашег народног пјесништва, јури већ западњачки дух на својем бијесном жељезном хату. Не вјерујем да ће икоји просвијећен, свјестан Србин пожељети, да су остала она стара времена, кад су српски јунаци по земљи ходили, тражећи боја и мегдана, када су се српски хајдуци по гори крили, а гуслари им славу пјевали, али што јест, јест,... промјена из старог патријархалног доба у нов модерни вијек сувише је нагла." Пет година касније, 1893, он ће пожуривати ту промену, искаће да наше народне послове ставимо на реалну базу „неумитних бројева и перцената. Или зар није источњачка појава ово: наше средишне власти у Карловачкој Митрополији, наши сабори, доносе уредбе и законе, а не имају ни појма нити траже да дознају, колико нас има, колико нам је имање, како смо у религији, моралу, у просвјети ... Зар се не зове то зидати на пијеску 2" (,„Стражилово" 1893.) Док је године 1888 писао,

186