Nova Evropa

канци, па се саветује званичној Русији, да предузме потребне мере да у Србији не би дошло до републике. Мишљење Вајсмана потврђује и руски посланик у Београду Чариков, Нарочито је значајно у том извештају оно место где се прича, како је Вајсман био у Двору у очи самог атентата, те упозорио краља Александра на заверу која се припрема и на

„ „атентат који се противу њега има извршити у најкраћем времену, јер се овим тумачи хитња завереника и непотребна суровост при извршавању атентата. Извештај Вајсманов сведочи и о томе, како је руска „охранка“ водила борбу несамо

— противу руских револуцијонара емиграната, већ је чувала и иностране крунисане главе од њихових домаћих завереника; зато је имала своје агенте у свакој земљи, па и у Србији, Али о томе ће бити више говора другом приликом. Овде смо хтели само да истакнемо, да српски мајевци, иако осведочени републиканци у начелу, и као такови подозриви руским царским агентима, након преврата који су извршили, не проглашују републику (како им саветују грађани-републиканци Скерлић, Жујовић, и други), него предају круну коју су скинули са главе последњега Обреновића Петру Карађорђевићу, а власт првацима Народне Радикалне Странке, чији се вођ, Никола Пашић, такођер тада враћа у земљу.

Завршивши унутрашњи препород Србије, нацијонални револуцијонари-официри — на челу са Драгутином Димитријевићем-Аписом —, удружени са револуцијонарном омладином, коју предводи покојни Љуба Јовановић-,Чупа", оснивају „Југословенски клуб" и покрећу „Словенски Југ“ са девизом: „Балкан балканским народима, ослобођење неослобођених, и балканска федерација“. Из неослобођених крајева прикупљају се и организују револуцијонарни елементи. Отпочиње четничка акција у Старој Србији и Македонији. Средиште и организатори целога револуцијонарног рада су „црнорукци“ с Аписом на челу. Они предводе четнике на југу, док у исти мах раде на препороду војске, и моралном и физичком и техничком. Апис лично иде са друговима на „терен“, крстари несамо по Старој Србији и Македонији, већ и по Арбанији, и Босни и Херцеговини, проучавајући средину и топографију места, снимајући и бележећи податке, припремајући војничке карте и испитујући путеве и положаје. Кад сам на положајима, за време Рата, слушао причања Аписа и Божина Симића о тим њиховим „излетима“ и доживљајима, нисам знао чему више да се чудим и дивим, њиховој храбрости или њиховој присебности и досетљивости. У мисто доба посећује Љуба Јовановић-Чупа неослобођене крајеве бивше Монархије, састаје се с омладинцима и ствара везе, и позива на организацију и рад. Срели смо се први пут, Љуба и ја, у Мостару године 1904, тако једном кад је опет

218