Nova Evropa

наткриљује и баца у засенак све скандале оца распикуће и насилника. Свако је знао, шта хоће Милан, и зашто води огорчену борбу са партијама и њиховим шефовима, са првацима и представницима народа; али зашто његов син почиње државним ударима и срља у преврате, зашто мења министре као лутке и гони од себе сваког бољег човека, кад нико није "постављао никакво питање нити је озбиљно терао опозицију, —- то остаје тајна за све. Чињеница је, да су само за лична и породична питања знали, и да су само о њима водили рачуна, последњи Обреновићи, Као да им је прешло било у = "страст изазивати кризе и трзавице, стварати узроке за сталну узрујаност и вечно незадовољство својих поданика. Подвизи са женидбом и после женидбе, и поименце припремање проглашења престонаследником брата краљичина, једног по злу гласу познатог поручника Српске Војске, навршише меру и препунише пехар. Напетост је била на врхунцу. све очи родољуба упрте у „народну узданицу“, у војску. Одакле ће доћи спасење 2... 29. Маја 1903, под ударцима нацијоналних револуцијонара, пада последњи Обреновић... Тада се отвори нова страница југословенске политичке историје: отпочиње југословенски нацијонално-револуцијонарни | покрет. Творци 29. Маја, и по форми и по суштини, а поготово по резултатима и по својој судбини, веома сличе руским „декабристима“, па их можемо згодно назвати „мајевцима“. Да ли је на одмет извести до краја ово упоређење, и уједно освежити успомену наших читалаца на оне велике руске родољубе2 — „Декабристима“ се, као што је познато, називају непосредни учесници у војничком устанку од 14. децембра 1825 у Петрограду, и њихове присталице, Николај [ осветио се свирепо побеђенима за страх који је претрпео: „тајна иследна комисија“, коју је образовао да испита узроке „бунту", напунила је убрзо Петропавловску Тврђаву стотинама заточеника, од којих је — након свакојаких мука при истеривању „чистосрдачних признања“ —- извела пред Врховни Суд 12! бунтовника, Међу овима, петорица су обележени као „зликовци највишег разреда", и царски их суд осуди на „четвртовање", т, ј. на „чережење", што Николај [ — из нарочите великодушности — замени вешалима. Осталих 116 бише осуђени на робију и отерани у Сибир на тешке радове, Она петорица, пет часника и представника руског племства, зато што се дрзнуше уздићи се изнад класних интереса и обзира, обешени су у Тврђави 13. јула 1826. Али је њихово дело остало: дело ослобођења руског сељака од свемоћног спахије, дело нацијоналног ослобођења и културног напретка. „Топовски метци на Сенатскоме Тргу“ — писао је чувени револуцијонар Александар Херцен — „разбудили су цело једно поколење, читав млађи нараштај..."

216