Nova Evropa

На овај „парламентаризам“ дошла је убрзо реакција од стране Александра Обреновића, у виду преврата и државних удара. Александров лични режим трајао је десет година и ослањао се не на бирократију (партизанство радикала већ је било разорило солидно чиновништво Михајлово), нити на војску (стајаћа војска тек се стварала), већ на постојеће политичке странке које су разним махинацијама претваране у дворске. После 1903, и омрзнутог Александрова личног режима, краљевска је власт у Србији ишчезла. Према тексту Устава од 1888, Краљ је имао право да умерава владу скупштинске већине, да буде устава њеним партизанским прохтевима; али после режима Александра Обреновића, човека слабих политичких способности, нико није хтео да зна за владаочево мешање у државне послове. Владалачка власт је разорена, владалац је претворен у обичног фигуранта, а земљом је, место њега и краљевске владе, управљао свемоћни радикалски клуб. То је време златни перијод политичке делатности Г. Стојановића, и зато он још и данас проповеда застареле теорије из оног доба, о природном и божанском праву, о суверености народа, о поремећеној равнотежи, т, ј,. покушава да оживљава радикалско схватање парламентаризма... -

Није истина да постоји, у модерној држави, божанско право владара и природно право народа. И владалац и народ подведени су под правни поредак државе, и данас знамо само за државну сувереност; теорије о суверености владаоца или народа застареле су и одбачене. У вршењу те државне суверености и владалац и народ имају учешћа, али само као државни органи. Тако, основно политичко право народа, бирачко право, није бирачево природно право, већ јавна служба држави. Ако бирач употреби гласачку куглицу у личну корист и гласа за паре, држава га кажњава за бирачку корупцију; бирачка служба није му дата у његову приватном, већ у државном интересу.

Није истина да су владе уништиле ауторитет парламента. Корупцијонашки конвент Радикалне Странке био је ставио хипотеку на независност ш парламента и владе. Тај конвент, преко својих пандурских (не „краљевских“) министара, стварао је парламенат по својој вољи; он је уништио углед парламента и ставио под питање његову моћ решавања, — а не влада, која је била само извршни орган конвентов. Наопако схватање парламентаризма о немешању Краља у државне послове, уместо да створи свемоћ народа, створило је свемоћ радикалског клуба, преображена после Рата у свемоћ једног корупцијонашког конвента. |

Републиканство -Г. Стојановића било је, до Рата, једна логична и виша форма демократије, Сада, међутим, Г. Стојановић наседа радикалима: детронирани конвентовци вичу „да

250