Nova Evropa

и сараднице Горкога. Она је сишла доле кроз велики стаклени портал, који вас подсећа да је ту на истоме месту био некада самостан, и опоменула ме да Г. Горки, осим свог руског језика, не познаје ниједан други језик. — „Он није никада хтео да учи ниједан језик“ — протумачила ми је она у савршеној и слаткој талијанштини, како је само Руси умеју изговарати. После мало времена, посматрајући карактеристично раздељен атријум на ситна враташца, која воде у раскошан врт с погледом на море, са двоструким затвореним нишама, појавио се на средишњем прозору он, Алексеј Максимовић, у плавој блузи рускога мужика; и после неколико часака, ми смо били у његовој непосредној близини,

Горки је висок, плећат, усправан, мишићав, и необично свежа, здрава, и крепка изгледа. Његово је лице преплануло, управо сагорело, од сунца, Саткано је у облику типичног азијатско-монголског трокута, са испрченим носом, мало надувеним, испод којега стрше оштри и густи, сељачки бркови. Његове се очи губе испод стакала америчких наочари и густих обрва, између којих вибрира сва жива и дубока зелена мрена, у којој сусрећете и нагађате бол и меланколију патника, и брата патника и презрених. Када Горки хоће да одговори на питање, или вам стиште руку, он скида своје наочари и погледа вас са тако закрвављеним и ганутљивим погледом, да је сваки коментар и свака реч, ту готово излишна. Он није прекрупан нити атлет, он је, у своме сељачкоме изгледу, необично танахан и елегантан, рафиниран и топао, директан и пријазан; без икакве грубе гесте, он осваја и заноси својим држањем, Његово високо, пространо чело, које завршава у белу, усправну косу, стално накострешену; његове исцрпене руке, по којима се укрштају набрекле и узнемирене жиле, кажу много, кажу све. У његовим рукама, ваша рука осети топли и снажни трзај мученика, и онога који покреће и револтира душе, Такове су, вероватно, биле руке Микеланџела, и како сам Горки спомиње“) Толстога.

Горки је онда сео у један од заклоњених кутова своје велике и огромне собе, са три растворена четверокутна прозора, преко којих вам очи хватају зачаране импресије боја и светлости, Пред њим је простран и педантно сређен сто. У супротноме куту, велики параван дели ову дворану на два дела, на спаваћу и радну собу, у којој Горки ретко прима, По зидовима су ониски растворени столићи, препуни књига; понајвише руских. Повише раднога стола смеши се, крвавим посмехом, бајронска глава Пушкина, По зидовима још по који акварел, израђен експресијонистички, прави ову дворану олим-

") „Успомене на Лава Толстога" (талијанско издање „Га Voce”, 1919). 3

294