Nova Evropa

Окренувши се према средишњем прозору, гледао сам, последњи пут, у оној раскошној поплави плаветнила и сунца, озбиљну и дубоко замишљену главу Максима Горког. Мало затим, он је ишчезнуо, махнувши руком, а у атријуму ја сам сусрео његова сина и све остале чланове његове обитељи.

Сишавши по стрменитим серпентинама Сорента, забављан од духовитог извошчика, остављао сам поспани полуоток у маломе мотоскафу, у коме су, напоредо самном, пловили последњи остаци модернога света. Туберкулозне и испаћене жене наслањале су своје испијене главе и увехле косе на груди и колена својих кавалира. На палуби су изморени напуљски „5сибп1221" певали, по стоти пут, свој напуљски сентиментални „гбогпе!]0" уз гитаре и мандолине, примајући бакшиш. Неко ме упозорио: — „Негда су певали из љубави. Сада певају за то што су гладни..." — Мотоскаф је резао плави алабастер мора и растварао обзорје из мраморасте прашине, у којој се љуљушкао позлаћени круг сунчаног запада, док је Везув остајао увек о боку, као неизбежна претња завршетка и изгарања. У куту малене палубе нека плава Бечанка растварала је своје прси и давила се у млазовима свежег ветра, Сви језици света остављали су овде своје звукове и све душе козмоса своје грехе, Ја сам упорно упирао поглед у ове обале од Сорента до Каприја, и помишљао на столетна испаштања генија који су сви овде оставили најтеже трагове својих болова и својих болести. Причињало ми се, у тој сутонској визији, да видим пламенове који из мора лижу жале и у диму скривају ове фантастичне позадине поганских уживања ... Људи живе од илузија, и они на Џикадилију и они по сингапурским авенидама, — сви они чезну за невиђеним обалама, и остављају их у истоме неодређеноме сутону, увек заплакани и незадовољни. Згрчен, у куту, гледао самовај повратак у меланколију и грозничаву борбу живота, без речи и без посмеха, и опазио сам на површини три патетичка витеза Апокалипсе, замотана у диму и новоме жару пробуђеног Везува, који је рушио ове дворове и ове раскошне вртове мириса и боја, приказавши ми у даљини старе торњеве Кремља и звоника Ивана Великога. У том укрштању и кретању асоцијација, фигура Алексеја Максимовића била је осамљена на задњем врхунцу, све док од ње не остаде само крхка илузија једног извршеног ходочашћа...

У Напуљу, месеца јуна 1927. Богдан Радица.

298