Nova Evropa

odvojiti od ličnosti, od genija, od talenta, od svega što duševni život obogaćuje novim vrednostima i nijansira: u nove, šarenije boje, Kultura, radi toga, ne može da bude nekakav tajlorovski metod, niti uopšte kakva bolja organizacija, — pre i lakše može da bude — za državu — dezorganizacija i destrukcija. Kultura je uvek jaka dok može da se bori protivu državne nivelizacije, i da brani slobodu pojedinca i društva protivu tiranije kakvog uniformnog sistema, Stoša je istorija i ispunjena dokazima o borbi izmedju primarnod, stvaralačkog 1 з10bodnog, duha kulture, i tehničkog, nivelizujućeg, sputavajućeg duha države,

Posle sveća ovoga, mogli bismo sad nešto dublje i ozbiljnije rasmotriti pitanje, da li nama treba jedna kultura ı jedna marodna psiha, Mi ne isključujemo mogućnost, da se postepeno, u toku dužeg vremena, izglade mmoge današnje bitne razlike, i da se nekoje oprečne crte stope u jedinstvenu formu, Ne znamo, na koji će se način nastaviti naš religijozni život i rad crkava, pod kakvim će novim, možda medjusobno bližim, uticajima i spoljnim uslovima, stvarati naši umetnici; пе znamo, kakvi će biti rezultati ekonomskog i socijalnog razvitka političkoš jugoslovenskog naroda; ali znademo da i u tome, kao što u svemu, vredi ona Heraklitova: »Panta r eil« Za nas je sve to pitanje života, i organskog, avtonommos razvitka, a nije pitanje države i organizovamodđa rada. Potrebno je, iz praktičnih razloga, da država izjednači zakone, ali nije potrebno, iz viših kulturnih razloga, da »stvara« nekakvu uniformnu »kulturu«, koja bi se podigla na ruševinama današnjih kulturnih razlika, Jer ove razlike, ova bujnost i mnogovrsnost kulture, predstavljaju, po našem uverenju, veliku prednost i faktičnu stvaralačku silu. Srbi, Hrvati, i Slovenci, ušli su u zajedničku državu dosta kasno, kao razvijeni individualiteti svaki sa svojom vlastitom tradicijom i svojim kulturnim osećailma, Oni u kulturi nisu jedno, i ne treba ni da budu jedno, Za samu državu — sa stanovišta hegelijanske filozofije — znači to minus, ali me znači opasnost. Govori se o nemačkoj kulturi, koja se već dugo predstavlja kao »jedna«; medjutim, postoje očite razlike maprimer izmedju austrijsko-bavarske kulture i pruske kulture; a i u francuskoj kulturi imade više avtonomnih struja, naprimer provansalska i bretonska, i it d.. No francuska kultura predstavlja doista neku jedinicu, dok naša, ni s obzirom na dva jezika — srpskohrvatski i slovenački — i razne individualitete, mne može nikakvom silom postati nešto što nije, Pitanje je samo, da li imadu Srbi, Hrvati, i Slovenci doista sve atribute kulturno-narodne ličnosti Ako imadu, može država da ih silom kvačiiudešava po smišljenom planu jedne »nove kulture«, ali neće moći da im oduzme ličnost

16