Nova Evropa

чаја граде правна мишљења не на основу самога закона већ на основу обзира и разлога који стоје ван закона; у оба случаја, тумачење није резултат свестрано смишљена и зрела проучавања закона, него се закон силом гура у колотечину извесне идеје. Разлика је у томе, што код традиције ова идеја. почива на навици у правном схватању, док се она код апријоризма ствара ада ћос, од случаја до случаја, обично на основу какве апстрактне идеје, т, ј. идеје која је плод којекакве _амалогије или магловитог извођења закључака. Апријоризам је мање штетан од конзервативизма и традицијонализма, јер се ређе појављује, ако апстрахујемо „филозофске“ занешењаке, који би најволели изводити све реалне приказе из „идеје" ! Али где утиче, његове су последице исто тако кобне као и последице традиције, Код онога који тумачи закон апријористички, уместо да закон служи подлогом за' стварање мишљења, мишљење је већ готово пре и мимо закона: он мора тек да прикупља аргументе за своје преурањено створено мишљење, Онај који тако ради, заслепљен „идејом“, и не опажа слабост својих аргумената; а ови су погдекад тако бедни, да би их се одрекао и сваки интелигентнији ђак првога семестра правничког факултета. Мора се зато неминовно узети, да то кадшто увиђа судац на високом званичном положају, позван да тумачи законе; али апријоризам је јачи, и он му често посвема подлеже, иако у науци има да одлучује једино ауторитет аргумената.

Обично је, дакле, каква апстрактна идеја извором апријоризма. Пол апстрактном идејом подразумева се идеја за коју се држи да би њоме закон морао бити прожет. Пре него што закон темељно и свестрано проучи, правник ствара понекад себи а ргјог! неки принцип, и са тог принципа као полазне тачке он проматра законске одредбе прилагођујући их своме „принципу“ било милом било силом, Он смеће с ума да закон није нешто апстрактно, из чега се има тек изградити нешто конкретно, и да су принципи на којима се он заснива конкретизирани већ самим законским одредбама, те се индуктивно изводе из самога закона. Апријоризам, напротив, подвргава индуктивно-законске одредбе принципима за које држи да би се закон морао на њима заснивати, и хоће да им наметне извесно значење. Тумачење се тако поставља наглавце. Дешава се да онај који разлаже закон под утицајем апријоризма случајно погоди његово значење; али су и тада аргументи наопаки, јер апстрактна идеја несамо што нема никакве вредности при тумачењу закона, већ она шта више спречава, па чак и онемогућује, коректно расматрање и исправно схваћање закона.

Трећа страна горе споменуте главне мане је: субјективизам, или субјективизација тумачења, — При испи-

78