Nova Evropa

тивању праве воље законодавчеве, т,ј, при тумачењу закона, ваља поступати правилно овако: закон треба пре свега дубоко и темељно проучити; затим треба применити сва призната начела такозване херменеутике (науке о интерпретацији) и · етзегетике (науке о излагању и тумачењу), те истом онда стварати становиште; али и то још није доста. Заузето становиште ваља одвојити од свога властитога ја, па положити на душевни секцијски сто, — ваља га истом контролирати, Најуспешнија контрола је у томе да се из становишта изводе последице у свим правцима, у томе да себи предочимо његову примену на различите случајеве. Ако је резултат контроле такав да не долази ни до какових унутрашњих протусловља, ни до какве опреке са принципима на којима је закон саграђен, да не води ни у какав апсурд, онда се истом може и сме усвојити и заступати. Али ни онда се оно не сме сматрати неприкосновеним, Донесе ли ко ма и један сам аргуменат који би био привидно или истински заснован на закону, а говори противу заузетог становишта, већ морамо сматрати да је наше становиште пољуљано, те га проучити изнова, нарочито у правцу противних аргумената и њихове тачности, Уверимо ли се, да су противни аргументи само привидно исправни, а стварно погрешни, и успемо ли те противне аргументе уверљиво побити, онда смемо и даље мирно остати код свог становишта, Морамо ли насупрот признати, да се противни аргументи стварно темеље на закону, онда морамо своје становиште напустити, па тражити друго, односно усвојати противничко, То је објективизација тумачења. Свако разуман мораће признати, да је то једини исправан поступак, Посве другим путем иде се при субјективизацији разлагања законских одредаба: након површног проучавања закона, расмотривши га тек ту и тамо, правник већ мисли да му је ствар јасна, и створи себи извесно становиште; то становиште он онда чврсто усваја и не лучи се од њега, — он противних аргумената, који излазе из самог закона, уошште и не види; а ако их и види, прави се слеп и прелази мимо њих са невероватном смелошћу. Ако му пак упрете прстом на њих тако да их не може обићи, он ће се свијати на све начинени у зноју свога лица настојати да их прилагоди своме „становишту“. Ту о контроли тако створеног „становишта“ нема ни говора, јер су контрола и субјективизам два неспојива појма. Из тога логички излази, да је субјективизам посве неприступачан разлозима, и правник који субјективира своје становиште држи да би изгубио од свог личног положајног или научног ауторитета кад би попустио туђим аргументима и тиме признао да је погрешио, Такав правник стоји и пада са својим „становиштем“, и сваки покушај који иде затим да исправи то његово погрешно становиште унапред је осуђен на неуспех.

79