Nova Evropa

политичког бизмаркизма и индустријалне плутократије растао је раднички покрет, под именом социјализма, тако сродан ономе другом по осећању и схватању, само с том разликом, што је један исмевао слободу као „ствар идеалиста и идеолога“, а други као „буржујску лаж", док су и један и други обожавали снагу шаке, Католичка Црква, за коју су илуминисте и рацијоналисте држали да је блиска смрти, а религијозне душе сматрале илузорном сваку помисао на њено спасење, ма M с помоћу какве обнове у јеванђелском смислу, почела је да добија нове политичке снаге, особито међу пољопривредницима, в владе су сад морале да с њоме рачунају, па им је одиста више него једанпут помогла противу опасности од револуција. Култура је постала позитивистичка или материјалистичка, ставивши себи на чело, за вође, место филозофије која је владала у прошлости, природне науке и математику. И баш ради тога остављала је ова култура отворена врата повраћању мистицизма, поновним осведочењима о трансцеденталноме, па чак и обновама томизма и сколастике, које су непојмљиве за модерну филозофију, али не сасвим и за позитивне знаности, Сопијална власт прешла је била од света идеја и идеала на економски свет, на плутократе и пролетере, односно на њихове представнике и делегате. Историјски материјализам, који је наследио и заменио религијозну историју човечанства, био је теоретском пројекцијом овог стања и држања духова. И Светски Рат, у ишчекивању претече, или пролога, ослободилачке сопијалне револуције, изгледао је као реализација истог историјског материјализма, — Рат који нико није хтео, а који су сви спремали и изазивали, и који се одмах разоткрио у свој својој голотињи, лишен сваког идеалног узрока, услед чега је и назван не „ратом“ већ европском „конфлаграцијом“. Предратна и поратна књижевност, сензуална и песимистичка, пијана од заноса за насиљем или усхићена њиме, даје огледало измене која је настала и долази у сукоб са књижеввошћу ранијих епоха,

То би био, сумарно, оквир новога доба, који може да се нађе у историјама писаним и на енглеском и на немачком, и на Француском и на руском, и на осталим језицима, и који би готово имао да постане општом и конвенцијоналном историјом, коју сви понављају као какву песму. Нико не пориче, да је све то тако било, да је тачно запажање које тврди да је од 1870 вера у слободу силно пољуљана и подложна дискусијама. Али у томе није битни моменат, јер факат да је та вера била пољуљана и под дискусијом не одлучује њену судбину. Напротив, у суштини је сваке истине да изазива и прихваћа сумње и нападаје, али да од њих никад не умире; она умире тек кала умире сама по себи, т. ј. кад се сама од себе распадне као противуречна и неодржива. Лажна истина има да се за-

39