Nova Evropa

аналогији коју су критичари истакли код натуралистичког еволуцијонизма при његову прелазу у дијалектицизам, који је у ствари само дефигурација или материјализовани символ оног првог,

Али да застанемо још мало на овоме контраидеалу, који је више од свих других имао среће у свету, па према томе оставио и трага у обичајима и у књижевности. Довољно је у том случају тек наговестити опште спасење и мир на земљи као циљ, па да се пред нама успостави религијозна трансцеденталност у виду послушности Католичкој Цркви, њеној науци и њеним етичким и политичким наређењима. А да би овака работа изгледала озбиљна, требало би рашчинити целу историју људске цивилизације, па и историју Хришћанства и Цркве која је њен нераздружив део, а на њено место морало би се поставити неку непомичну науку која би, као кроз мозаг неког моралног свештеника или теолога, пала с неба на земљу. Колико би овакав потхват био безнадежан, увидеће се већ по томе што Католичка Црква, још увек јака и све пре него безначајна као политички фактор, остаје ипак неплодна на пољу мисли и културе, у толикој мери да јој никако не иде од руке да бар прикрије ту своју неплодност, осим кад се служи методама, појмовима, и резултатима логичког теоретисања,

Уосталом; изгледа ми непотребно уопште даље дискутовати с томе, па је довољно указати само на све оне остале естетизоване, анархистички-нихилистичке, аскетске или будистичке; контраидеале, и истаћи да се и главна два међу њима, које смо горе поименце споменули, позивају — да би се одржали у савременоме друштву —, први на пијанство крвавог обиља и продуктивног беса, а други на стару неугашену римскосредовечну традицију, остајући иначе празне фантазије дилетаната, индивидуални каприси или ћудљиви прохтеви дечачких духова. Они не заслужују ни име контраидеала, које им дајемо да бисмо се лакше споразумевали,

Ако сада, с овог погледа на такозване контраидеале, пређемо на расматрање безбројних догматских полемика које су уперене противу либерализма и демократије, па ако од њих тражимо не специјалних критичких опажања — која могу да буду често потпуно основана и оправдана — него прави смисао и коначне закључке о самој ствари, онда ћемо редовно наићи на један од ова два случаја: или се, прво, из оних полемика и не могу извући никакви закључци, т, ј. наћи ћемо да оне нису конструктивне, и да зато нису довољне саме себи, већ су у најбољем случају тек сатирични изливи незадовољства, изражени од „реформатора“ који ни сами не знају шта говоре и шта би требало да учине; или, друго, те полемике доносе закључке у смислу да садашње стање и садашње прилике треба поправити и побољшати, и то