Nova Evropa

треба преувеличавати. Мада у многом исправља Ламартинову хронологију и допушта нам да на делу ухватимо песниково поступање при идеалисању — или измишљању — људи HB догађаја, ипак зато Ламартин не излази умањен из тога суочења. На крају крајева, иако не мислимо порицати важност тачне хронологије у приповедању, нису датуми створили Ламартинову славу и величину; неће је они ни умањити. Ламартин је понегде нешто измислио, то смо видели; али је тим својим фикцијама удахнуо толико живота и лепоте, да смо готови да му све опростимо. У опису пејзажа доктор и песник не слажу се често, То је свакако стога што је пејзаж, као и лепота, у оку онога који посматра. „Ја гледам као песник, а ви као генералштабни капетан“, одговорио је Ламартин, на Ливану, једном пратиоцу кад се овај гласно зачудио опису пејзажа. који је песник саставио на лицу места, и упитао га: „1 ne видите ви све TO? Ja нисам опазио ништа од онога што сте описали“... Ондскотски хаџија дакле доприноси само бољем познавању Ламартина, никако не његову умањењу. Као Екерман, наравно у мањој мери него он, Жан Васт Деларојер је један од оних скромних сателита, чија је сва слава у томе што је њихово име нераздвојно везано за једно од оних сунапца на чијој се топлоти греју поколења.)

Радоје Л. Кнежевић.

*) O Ламартинову пролазу кроз Србију писао је код нас, колико знамо поглавито Г. Свет. Петровић („Српски Књижевни Гласник", 16. маја 1913). У Гајеву „Колу“ за 1851 (књига МШ), уредник Андрија Торквато Брлић (на стр. 101—107) донео је у преводу Ламартинове утиске с пута кроз Бугарску и Србију. А пре тога, 1848, у „Даници Хрватској, Славонској и Далматинској“ (бр. 37 и даље), саопштво је Ламартинове „Пазке врху Србие". Да ли је гдегод остало спомена о великом путнику код нас, није нам познато, Из „Новина Србских“, од 3. фебруара 1834, видимо да се за Ламартина мислило да је посланик, „пак се после видило, да није"; иначе тај број преноси у преводу оно неколико реченица које је, у своме првом говору о Источном Пигању, казао Ламартин о Србији и о кнезу Милошу, Доцнијих година нађе се у „Новинама Србским"“ по која краћа белешка о разним Ламартиновим говорима. — Што се тиче Деларојера, предмет је необрађен, сав материјал о њему нов, па смо мислили да нећемо погрешити ако питање исцрпемо. Извори су ови: Јеап-Уаз! Пе!аготеге; „Voyage en Orient“ (Paris, 1835); „Mćemoires de 1а Зос1ећ6 дипКегguoise pour | encouragement des sciences, des lettres et des arts" (Dunkerque); Lamartine: „Correspondance" (Paris, 1873 — 1875, 6 свезака)ји „Уоуабе еп Огјеп!' (Рата, 1835). С тим у вези треба поменути: Н, Сосва: „Гатагт пе ећ la Flandre" (Paris, 1912); Jean des Cognets: „La Vie intćrieure de Lamarftine" {Paris, 1913); R. Canat: „La Renaissance de la Grčce antique" (Paris, 1911).

PO JEO

125