Nova Evropa

je obesmrtio pod imemom Azijade, i čije je zelene oči spazio. iza rešetke šetajući se Jednog8 dana tesnim solunskim ulicama...

U Carigradu, gde stiže 1, avgdusta, Loti sasvim ulazi u turski živoi: preobučen, pohodi kafane ma pristaništu, druži se sa mosačima i ladjarima, Slučajno, Azijade dolazi takodje u Carigrad, i ljubav se nastavlja za čitavu fodinu, dok mova naredba ne ofrdne Lolija iz naručja prijateljice, koja umire sa ovog rastanka, Tojest, ona umire odmah samo u romanu; inače je Živela malo duže, Posle deset godina, Loti donosi cveće na njen drob u Stambulu. Uveren da je umrla od ljubavi za njim, on za Azijadinu uspomenu ima pravi kult, i njena sem pratiće Sa do smrti. On je u njoj žalio naročito svoju mladost, sa kojom je sasvim iščezla i vera, ustupajući mesto dosadi, očajanju, sumnji u sve, čak i u ljubav, U romanu »A zijade« nalaze se najcrnje stranice Pjera Lotija:

Verujte mi, jadni prijatelju, vreme i razvrat dva su velika leka... Nema Boga; nema morala; ništa ne postoji od sveđa što su nas naučili da poštujemo. Ima život koji prolazi, od koda je lodično tražiti što više uživanja, očekujući krajnji užas, koji je smrt... Ja ne verujem ni u šta i ni u koda; ne volim nikoga i ništa; nemam ni vere ni nade,..

Ne freba uzeti doslovno ove strašne reči: one su odjek moralne krize koju Loti preživljuje, i koju je samo mirni fatalizam Islama mogao da ublaži, Za nas je naročito značajno, da od toga prvog bavljenja u Solunu i Carigradu, od te Lotijeve ljubavne uspomene, vodi poreklo njegova slepa simpatija za Turke i muslimane, koji su u njegovu srcu zauzimali prvo mesto — mposle bretonskih mornara. On Tursku zove svojom drugom ofadžbinom, Žaleći gorko što je bez relidijoznog osećanja, on bi, kaže, »platio skupo da može da ima veru Islama«. U svojoj kući, u Rošforu, podigao je bio malu džamiju, gde je voleo da provodi vreme, sa furbanom ma glavi, pušeći iz пагб а,

Ova Lotijeva ljubav prema Islamu dolazi svakako i iz artističkih razlo8ša: on je bio duboko prožet čarobnim prizorom Bosfora, — svom onom treperavom raskoši boja i pokreta, nad kojom se dižu bela vitka minareta...

Izdavši »Azijade« {početkom 1879), Loti se odmah razvedrava, kao da je odužio dug koji mu je ležao na duši, Opet oseća čar proleća i obnovu prirode: »Život je ipak lep, i zdravlje i mladost jedina su dobra ovoga sveta« {u »lIstoriji jednog mladog sirotog časnika«), Zatim piše svoje ispomene iz Taiti, Nova putovanja su Sa odvela u afričke zemlje, U njegovu Dnevniku iz tog vremena čitamo ove reči: »Kako to čoveka proždire: rasuti se ludo po svetu, privići se svuda, približiti se svemu, živeti pet ili šest ljudskih života,

128