Nova Evropa

odvojiti se od njega, Šta je sve kadro da oseća jedno prerano razvijeno dete, sklono seti i sanjarenju, najbolje svedoči autobiografski >»Roman jednog deteta«, u kome se nalazi ključ cele Lotijeve psihe,

Kao djak u Latinskom Kvartu, Loti nikad nije razumeo

»poeziju mansarde, ni grizete, ni kabarea«; i, docnije, na brodu, u svom »plovećem manastiru«, od prirode povučen i uzdržljiv, pomalo razmažen, ostajao je skoro uvek sam, Umetnička i mistična duša, on je proveo vek tražeći čime bi ispunio bolnu prazninu koju je osećao svuda oko sebe, Tražio je to u prirodi, iražio u ženi, Istorija njeBova života i njegovih knjiga, to je u stvari istorija njegovih lutanja i njegovih ljubavi. Ima mnogo načina putovanja; toliko da se može reći da svaki čovek ima svoj. Radoznao i nespokojan, Loti je svuda tražio leka svojoj urodjenoj i neizlečivoj seti, On se neumorno tradio da »očara svoj bol« — po devizi svoga duhovnog pretka Šarla Orleanskogš: »Mom mal jenchante«; a jedino je uspevao da ба za čas zavara i ućutka. Obišavši skoro sve delove sveta, on kod primitivnih naroda otkriva osobine koje ga ispunjavaju divljenjem i saučešćem, i sve više oseća preziranje za sve Što je moderno i »civilizovano«, Njeđovi su junaci, otuda, prosti ljudi, fizička bića, skoro bez ičeđa intelektualnog: nosači, vozari, ribari, često skitnice; poludivljaci i divljaci, Junakinje 6u mu Još primiftivnije,

Druga bitna osobina Гобјеа, [0 је пјебоуо ртапо Osećanje prirode, izvestan pantejistički dah kojim su prelivena sva njeđova dela, On prirodu shvaća kao jedino, večno, božanstvo, koje sve stvara i u kome se sve gubi. Pred neiscrpnom raskoši prirode, on oseća svu nemoć, svu prolaznost, svu ništavnost ljudskog bića, izgubljena u beskrajnosti prostora: i vremena. Čovek pomalo umire svakog dana, jer zaborav je smrt; a posle smrti, ostaje samo pregršt praha. Tako je svome urodjenom pesimizmu Loti nakalemio umetnički pesimizam, plod naše zasićene civilizacije i našeg utančanog artizma.,

Sa takvom dušom, posle jedne velike, možda svoje jedine prave ljubavi, koja se nesrećno svršila, dolazi Loti prvi put ma naše Poluostrvo, koje je tih godina (1876—1878) bilo poprište dogadjaja u kojima smo i mi učestvovali. Posle ubistva francuskoš i nemačkog konzula u Solunu, Velike Sile šalju svoje eskadre u turske vode, da štite interese njihovih родаnika, 16. maja 1876, Lotijeva freata Kruna {»La Couronne«) ulazi u Solunski Zaliv, baš u trenutku kad su se šestorica ubica »koprcali na vešalima, tako niskim da su im noge dodirivale zemlju«. Loti izbliza prisustvuje Rkrvavim prizorima, ali o njima nema pomena ni u njegovim delima ni u njegovu ličnom dnevniku, Nješča više zanima mlada Čerkeskinja Који

127