Nova Evropa

odelo izvezemo zlatom, Izgleda zamišljen i ozbiljan, Mi mu odajemo vladarske počasti: sve ladje, okićene zastavama, vrše paljbu iz topova. On gleda ovu svetkovinu koja će ostati jedinstvena u njegovu životu — jer se Evropa svakako neće još jednom uznemiriti da mu priredi sličnu svečanost,« U dubokoj tišini koja je nastala posle tolikih hučnih ceremonija i pucnjave, — i koju svako pola sata prekida signal zvona i sanjivi uzvik stražar& koji se s ladje na ladju dozivaju na svima jezicima — Loti radi i sanjari, dok mesec obasjava uspavanu vodu, I već se sa strepnjom pita: »Šta ćemo raditi ako u ovoj zemlji ostanemo preko zime? ,,.« Činiće izlete, i možda naći novu Azijade.., A nespokojna mati piše mu iz Rošlora nežne redove, koje je baš toga dana dobio: moli da da bude obazriv, da se bez potrebe ne izlaže opasnosti u »toj nesrećnoj zemlji«, i dodaje, kao sve majke: »Kad će se najzad ljudi voleti i prestati da se razdiru«,

Posle osam dana, oko se već maviklo na ove strahoine kamenite mase, Nedelja je, opšti odmor, Seljaci iz okolnih sela sišli su da vide ove neobične goste; ima ih čak iz Skadra i iz Crne Gore, i nema dovoljno barki da ih prevezu, Od sviju njih, Loti najviše voli Arbanase, zato što mu govore »jezikom Stambula«!,., Čim padne veče, i po stenovitim brdima prospe ugasito ljubičastu senku, Loti odlazi na kopno, skreće pored zaseoka Baošića, i penje se kroz gusti mrak od drveća do jedne usamljene kolibe medju maslinama. Tu, kraj nje, čeka ga »jedno devojče u hercegovačkom odelu, jedna sirota pastirka«, koja seda pored njega, »nevina i bezazlena«, Ona mu, mešajući talijanske i slovenske reči, koje on s teškom mukom razume, priča detinjaste stvari, i našlo ga napušta kad je iz kolibe pozove drhtavi glas jedne starice: »Paskala! Paskala!« Tako se zove dalmatinska sestra Azijadina: Paskala Ivanović; Loti joj, bar, daje to polu-talijansko polu-slovemsko ime, u malom romanu čija je ona junakinja“),

Rodom je iz Hercegovine; nema više ni oca ni majke, i stanuje kod starih seljaka koji su joj gospodari, Njene graoraste oči џпаји »пебеба пејагпоб, zamagljenog, severnog«; ali njene je obraze »pozlatilo sunce kao zrele breskve, i jako plava kosa izgleda još otvorenija na ростпејој Код пјешћ wslepoočnica«, Nosi »jelek sa bakarnim šljokicama kroz koji se nazire nabrana košulja, i suknju koju drži nezgrapam kožni pojas prikopčan metalnim pločama«; »na glavi ima crvenu kapu niz koju pozadi visi dug beli veo«, Devetnajst joj je 60dina, Vrlo je lepa, a stas joj se ocrtava kao u kakve statue. »Miriše ma seno, na planinsku majčinu dušicu, — a pomalo i

*) Kod nas ga je, Još u Nedićevu »Srpskom Pregledu« (1895), preveo С, Dušan Gjokić, prevodilac »Lotijeve ženidbe«,

131