Nova Evropa

„Оно што сам хтео, то сам свршио... Нисам могао више да гледам како се бацају блатом на све оно што је српско. Сваког дана нас називају лоповима, разбојницима, и шта ја све знам. Док смо се борили, били смо добри многима од њих,а данас све сам лопов и вуцибатина, Нисам више могао да трпим, Данас ми је прекипело. Пала ми је крв на очи, и учинио сам оно што сте видели, Нисам знао у кога пуцам, — рука ми је сама притискала ороз револвера... Сад сам ту, пристајем да ме стрељате и без пресуде. Ја сам своје извршио,"

У Скупштини, међутим, док су два-три преплашена лекара покушавали да уштрцају живота и превију ране на смрт погођеним члановима Радићеве Странке, Павлу Радићу и Ђури Басаричку, у присуству малог броја народних посланика и новинара, демократски посланик Драгутин Јовановић Луне одобравао је гласно поступак Пунише Рачића; то су неки од присутних посведочили и пред истражним судијом. И рањени Пернар изјавио је, одмах сутрадан, да му је Јовановић-Луне пре догађаја дошао и рекао: „Ако те не убије Пувиша Рачић, убићу те ја", и исто тако, да му је Тома Поповић рекао: „Ја јамчим да ће Стјепан Радић бити данас убијен", Нато је, каже даље Пернар, он отишао Председнику Скупштине, и пријавио му шта је Тома Поповић рекао; а овај му је одговорио: „Идите на своје место“, Неки посланици из опозиције (међу којима Ваљавец) тврдили су чак, да је Јовановић-Луне „са револвером У руци очистио простор између говорнице на којој је био Пуниша Рачић и клупе у којој су седели Стјепан Радић и његови другови“, али је то овај демантовао (види „Политику“ од 22. јуна, стр, 5); уједно је Јовановић-Луне употребио прилику да изјави, да „наравно“ и он, као и цела Скупштина, не може одобрити поступак Пунише Рачића. Истога дана (22, јуна) дао је изјаву и Јоца М. Селић, радикалски посланик, да ону оној седници (од 19. јуна) није рекао да ће убити Стјепана

адића, већ да је само употребио противу њега „мало тежу реч", Напокон, истога дана, дао је и Тома Поповић изјаву, да није оно рекао Дру. Пернару. У сваком случају, дало би се веродостојним сведоцима утврдити, да су, оних дана у Београду, поред неких народних посланика, и неки познати „интелектуалци“, јавно одобравали дело Пунише Рачића; а још их је више било који су то чинили у својој души, уз побожну жељу да ни Стјепан Радић не преболи рану. За суђење већег дела радикалских посланика о делу Пунише Рачића, па и једног доброг дела београдске чаршије, карактеристично је писање радикалске званичне „Самоуправе" (и њена директора Дра,

Лазе Марковића), која је још истога дана осуђивала злочин на овај чудан начин;

н ·» Необуздана грдња и стално вређање акредитованих посланика једнога поноситог народа, изазвали су страховит револт, који је добио

49