Nova Evropa

у својим почецима противило свакој световној организацији и свакоме појму Државе. Али је, услед разних историјских догаБаја и стицаја прилика Хришћанство морало да прави често трагичне компромисе са светом, и да тако од идеалне мисије постане наоружани организам са правима и захтевима према реалном стању ствари. На исти начин је и Ватикан, у овим последњим деценијама, настојавао да с помоћу реакцијонарних планова католичко-нацијоналистичких бораца брани понекад своје угрожене световне интересе, чувајући свој константан презир демократије и атејистичких и ирелигијозних резултата Револуције. Истодобно док је очијукао са Морасом, он је у разним земљама, уз велики напор, подупирао нове покрете хришћанске демократије, па чак и хришћанског социјализма, попуштајући притом знатно од своје изразите конзервативке тактике, и оградивши се једино пред коначним попуштањем (како се то десило са свечаном осудом „модернизма")., Међутим, Светски Рат, и особито његове последице, које су између осталих, пробудиле спиритуалистичке и чак верске тенденце, скупа са реакцијонарним, конзервативним, и апсолутистичким тенденцама, а против навале антирелигијозних од стране бољшевизма, почеле су да остављају дубока трага на ватиканској политичкој оријентацији: Ватикан је наставио са својим традицијоналним тактизирањем, односно балансирањем између сотоне и Бога, између Државе и Цркве, између нацијонализма и демократије, па је у први мах, посматрајући ствари из талијанске дистанце, у којој је реакција славила своју победу, очијукао са људима око „Аксијон Франсез“ и сматрао их својом резервом у случају коначне потребе, Ову струју, или овакву политику, у Ватикану репрезентовали су поглавито Исусовци (око римске „Ступа СашоНса“), скупа са извесним високим прелатима римске Курије (међу којима спомињемо кардинале Мери дел Вала, Ванутелија, и друге), који су били уверени да је атејистичка и масонска демократија завршила свој круг постојања, те да се насупрот пролетерској, односно комунистичкој, опасности може да стави само реакција буржоазије, на основи нацијоналистичкој и католичкој. На страни левице и демократије стајао је увек тајник Курије Гаспари, убеђени присташа хришћанско-демократских тенденца, који је лично подупрб стварање одговарајућег политичког покрета у Италији, одредивши свештеника Лујиђа Стурцу, као свога човека, за идеолога и вођу томе покрету. Пије ХГ — по своме значају уравнотежен и одмерен посматрач ствари, више сензибилан за лепо укоричене књиге него ли за реално збивање, остајао је у неодлучности: споразуман да у извесном часу кооперише са демократијом, ако победи, а да одбије реакцијонарне елементе, ако изгубе, па ма били они и његова деца.

У даљини, демократија је ипак ишла ка својој консолидацији, одупирући се, у земљама као што је Француска, и фа-