Nova Evropa

леанке лебдела је сада опет пред занесеним очима ових задоцнелих илузијониста, као један од најизразитијих момената нацијоналног живота, Нова Држава, посматрана кроз транспарентне визије класичне традиције, замишљана је као држава у којој престоље стоји напоредо и сагласно са црквеном влашБу. Католицизам, дакле, није ту био фактором само са метафизичког и религијозног гледишта, — Морас је у њему гледао искључиво велику световну моћ, наслеђену од Римске Империје и настављену — с истим осећајем реда, жељезне организације, и апсолутистичке темпераментности, — кроз цео Средњи Век, па и доцније уз извесне прекиде. Није га, дакле, до Католицизма довело његово религијозно убеђење, или нека јака свест хришћанина, које он уосталом, према честим властитим признањима, није никада ни имао; напротив, Морас је најистакнутија реализација оног књижевног и филозофског паганизма, чији су репрезентанти и Киплинг, Барес, или Данунције; религија посматрана као извор лирских инспирација и политичких тежња, Хришћанство, не као реализација првих трију векова, већ као световна и етатистичка доминација, као Католицизам који проглашује крсташке ратове и извршује најкрупније световне подвиге (као за Инокентија И). Морас, заточник разума, јасноће, и реда, што су све сами главни моменти грчко-латинског менталитета, налази у Католицизму само те елементе,и гледа у њему оживљен свој стари и интимни сан убедљивог класицисте и паганина, за којега политика одређује морал, а не произилази из морала. Насупрот демократском атејизму ставља он католички и догматски дејизам, — дакле у ствари политика за коју је Држава и Нација врховно биће, коме се као новоме страшноме Молоху доприносе најтеже од свих жртава, које траже несамо коначни обрачун са слободом и правима појединца, већ и само спутавање религије, која постаје слепо средство у рукама исте мистеријозне и непознате имагинације, изражене у јединоме циљу Државе,

Овако конципована политичка идеологија, која и саму религију узима као обично и прорачунано оруђе, проглашујући „политику изнад свега", те постављајући интересе Државе изнад свих других интереса, морала је да се сукоби са хришћанским појимањем односа јединке према држави, друштва према народној целини. Хришћанство, па и Католицизам уколико је и он произишао из Христове речи, у својој је суштини универзално и антиетатистичко; оно је дакле супротно идеологији која се оснива на потенцирању нацијоналних и нацијоналистичких осећања појединих народних организама, и тражи свеопште братимство, реализовано у великим скупинама, које — сачувавши своје етнолошке и остале особености — живи у међусобном додиру и пријатељству. Први сукоб Хришћанства са Римском Империјом, са овога гледишта, драстичан је доказ ове есенцијалне карактерне црте Хришћанства, које се