Nova Evropa

vima i uticaju cemtralnog dela naroda« i o integritetu Moravsko-vardamske Linije, Nakiom deset godina od ujedinjenja, dok još potpima nejedmalost besni po celoj državi, dok lopovi i pljačkaši na položajima caruju a čitavi krajevi dladuju, dok prvaci narodmi dobacuju jedan drugome nazive »tursko roblje« i »Austrijanci«, i dok sve što je još ostalo poštemo i pametno u dlas viče: »Dosta, ovako više ne idel« — zvanični Beograd stoji unezverem, i tek što se pribrao od fizičkog straha mastavlja, uz pripomoć Laze Markovića i Voje Janjića, omde dde je stao pre nedo što je revolver Puniše Račića oglasio čas da se čaša preliva, Beograd ne razume, da to progovaraju deset godima nereda i nezadovoljstva, i da su Radić i Pribićević samo slabi eksponenti toda mezadovoljstva, koji se na čelu njega drže kako majbolje znaju, a koje omo može lako jednog dama zbaciti, pa preko mjih i mjihovih reči i izjava potražiti sebi pravdu i zadovoljenje koji se deset godina uskraćuju, Ne znamo da li je to kriza države, kako je mazivaju ekstremisti u zemlji, ili kako bi da je vide neprijatelji spolja; ali znamo pouzdamo da je to kriza Srbije, kriza politike čije je vodjstvo dosad bilo u srbijanskim rukama pa nije umelo zadovoljiti nanod, ikriza i slom teorije o »cemtralnom delu naroda«, kako to danas — u ime demokrati — naziva Grol, ili »Velike Srbije«, kako je to juče brutalo, ispalivši revolver, u ime svoje i svojih radikalskih istomišljenik4, nazvao Puniša Račić, Tu je samo forma druga, i ton, a suština je ista, Žar to me uvidja Milan Grol?

Ako Je ugodmo čuti Milanu Grolu, i drugim srbijanskim prvacima Demokratske Stranke, mi ćemo usvojiti njihovu tvndnju, da Svetozar Pribićević nema »osećanja za stvarnosti« Poći ćemo još i dalje, pa reći da to »osećanje za stvarmostii« u politici medostaje prečanima uopšte (izuzimaJući Slovemce), — Stjepanu Radiću i Hrvatima možda još i više mego Pribićeviću i prečamskim Srbima. Oni se iscrpljuju u izjavama, memorandumima, deklaracijama, manifestacijama, i svim ostalim vidovima i metodama oponiranja i pasivne rezistencije, Zanimljivo je, naprimer, — živeći u Zagrebu — gledati, kako se svaki čas izvešavaju na kuće zastave (čas frobojne, čas crne), drže Wovori, pišu člamci i imveštaji, i čine razne priredbe, u znak mpatrijotskog protesta ili političkog slavlja, za državno pravo dl protivu njega, i kako ceo svet, počevši od alkademske omladine, ozbiljno shvata i izvršuje postulate ove često negativne, a uvek semtimentalne, političke i nacijonalne, mipravo macijonaluitičke, aktivmosti; mpri čemu »prvaci« prednjače, prikrivajući nedostatak konkretnih odlukš i komstruktivnih predlogA šupljim frazama i tajanstvenim pretnjama, Evo baš ovih dama, u jednom kritičnom trenutku, oko 1. avgusta, upravo je patetično bilo pratiti, ko manje zna šta

96