Nova Evropa

тепте 1922) nemavodeći izvora, Та mesta promalazi i utvrdjuje sad »jedam pretplainik ,Vijemca », a »pomno komntrolira« i »uveтама se« da su tačno citirana »Uredništvo«, otkrivajući na taj način »u (С, Bogsdanu Radici plagijatora«. Nema summje, da je mladi B, Radica pogrešio što nije u svome članku maveo izvor kojim se je služio, jer to traže i pretpostavljaju književna pristojnost i poštovamje tudje duhovme svojine, Ali, je li ovo baš talo ozbiljan slučaj, i »težak greh Književne kradje«, kako to predstavlja ovaj »prijatelj i ljubitelj kmjiževnosti«, i tako »tužan dokumenat« kako to potvrdjuje uredništvo »Vijemca«? — Da vidimo.

Mladić od devetnajst godim4, koji tek počinje pisati i objavТитан зуоје ргуепсе, mapiše članak o jednom talijanskom pesniku o kojem kod nas niko nije pisao, pa se služi pritom jednom talijanskom momografijom i premosi neka mesta 17 пје u svoju radnju, doslovno li slobodno po smislu, nekazujući izvora; om to radi »majstorski«, kako priznaje sam »ljubitelj i prijatelj«, Koliki naši pisci, medju kojima damas i mmogo priznatih, misu navaljali na svoju dušu isti, ili sličan, »greh« dok su bili mladi i kad su počeli pisati? I koji je naš pisac uvek i u svakom slučaju tačno zabeležio gde je šta pozajmio, više-manje svesno i više-manje 'doslovmo, 12 drugih autora? I koji se časopis i list, osobito u ovo poratno vreme, može isprsiti pa pohvaliti, da je uvek svaki redak ispravno mavodio i citirao izvore onako kako bi trebalo? U radovima nikoga manje od pok. Skerlića možemo da podcrtamo čitava poglavlja, i čitave stramice, iz tudjih del4, bez dovoljnog navodjenja izvora, — da o drugima, manjima, i me đovorimo, Ko će se dakle — kad stvari ovako stoje — prvi baciti kamemom {i to makon više godimn4!) na jedmog mladog saradmika »Hrvatske iProsvjete«, kad ovaj piše svoj prvi članak, i koji naš književnik — ubrajajući tu i glavme i sporedne uredmike i saradnike »Мшепса« — može mime duše za sebe reći, da se nikada nije, amonimmo, ogrešio o misao ili reč drugoga pisca, osobito u prvoj svojoj kmjiževničkoj mladosti? Ipak, kako rekosmo, ovalki se postupci ne mogu odobriti, i zaslužuju osudu; ali ta osuda mora imati svoju meru, i treba da padne u svoje vreme, Ova osuda u »Vijencu« daleko je premašila metu, i pala je u nevreme; čak, po mašem uverenju, uredmištvo »Vijenca« počinilo je mnogo teži književni greh što ovaj »plagijat• sad iznosi, ima ovaj način, medo onaj mladi književnik koji 6a Je pre četiri godine skrivio, Za ovu tvrdnju »preuzimamo sami svu odgovormost«, pa ćemo je odmah još malo bolje dokumemtovati i ilustrovati,

Članak 8, Radice o Papiniju izišao je početkom 1924, a ime Bogdama Radice »koje se tako često susreće u nekim našim listovima, osobito u Novoj Evropi i Obzoru« — susreće se u mašim listovima, a poimence u »Novoj Evropi«, tek

99