Nova Evropa

многостраним другим облицима, које би вредело проучити и изложити по реду. Ту би се дошло и на Викову противштину између „извесног“ (у смислу практичном, односно у смислу схватања снаге) и „истинитог“ (у смислу моралном), Затим на другу противштину, из Осамнајстог Столећа, између такозване „политике" („робаџе"), или државних и војних послова, и „разлога“ („талзоп“), или такозване „цивилизације"; и коначно, узевши ову последњу реч у лошем смислу, као комплекс практичних користи и угодности, на ону немачку противштину између „цивилизације“ („Стушзаноп“ји „културе“ („Кићиг"). У више се је наврата тражило (и несамо од стране Цркве и у Средњем Веку), да се протера први термин па замени другим, морализујући посве апстрактно; или опет, да се протера други термин па замени првим, свраћајући све на Државу, или на економску снагу и интерес, и то путем различних теорија и свакојаких секата. Сви су ти покушаји искључења имали своје рефлексе кроз историју.

Али искључење не успева ни под којом погодбом, и сваки од оба ова термина дигне се пошто је био узалудно гњечен и потискиван. И оба се приказују као повезани један уз другога, други додуше исправљајући и подвргавајући себи вечно први, али претпостављајући га и одржавајући га у том исправљању и у том подвргавању. Ако се први хоће представити као земаљски и ђаволски елеменат, а други као небески и божански, онда се има рећи, да небо не може без земље, · на исти начин као што ни Бог не може без сотоне. Али, у истини, они обоје означују људске снаге које у своме складу и у својој дијалектици садржавају једини процес људског хтења и људског дејствовања: живот који се подиже до одуховљења, и дух који се претвара у живот. Има времена када се чини да је све сила и политика, да је све корист и мука, — то су времена беде и сиромаштва, илити грозничавог грамжења за благом, тираније и ропства, у којима уистину морални и религијозни дух, заједно са песничким и спекулативним духом, једва дише, Али ипак, пригушен, тај дух, није никада неприсутан и нераден. Па и само емпиричко превлађивање политичког елемента, т. ј. „Државе", над „Црквом“, треба тумачити као стварање нечега што ће увек тријумфална Црква да себи подвргне, и да скрене на своје циљеве. Баш зато, као што је познато, плачљиви историчари и имају увек криво, т. ј, имају криво зато што и нису историчари !

Оно што је за мозаг једног историчара ствар апсурдна, наиме да је игда утрнула, или да уопште може да утрне, морална искра, која гори у прсима човечанства — искра која, уосталом, њему пружа светлост да види и схвати догађаје —, то није апсурдно за практично осећање, за моралну свест, јер се савест и састоји у томе, да се стално плаши да се не би утопила и изгубила, — вечно „плашљива", како каже Свето