Nova Evropa

Писмо. И несамо да се плаши, већ и саму себе оплакује као изгубљену, и то као изгубљену и у појединцу и у свету, те остаје застрављена и уздише, док филозофија или религија не покушају да је утеше, И баш из тог њена грозничавог запрепашћења, које се с времена на време понавља, а које се и не може угушити, јер би то било смртоносно, рађа се највећи део највеличанственије поезије,

Из овога се лепо види, колико је груб софизам, инспирисан ниском и простачком душом, оних који се, преносећи теоретско и историјско гледиште на практично и морално, слажу, и саветују другима да се сложе, у схватању чињеница, и то зато што је, кажу, чињеница једино конкретна у моралном смислу, а све остало је маштање и празно натезање, Као да се проблем, у овоме случају, састоји у схватању чињеница (историјски проблем), а не у нечем сасвим другом, врло различитом, наиме да се измене, или да се створе, нове чињенице (етички проблем)! Они живо настоје да поруше једну од најсуптилнијих зграда морала, па су у томе слични онима који из физијолошког организма кидају нешто што они сматрају непотребним, а што је сама природа створила и поставила онде ради економије и склада целине, И увек, где се год ради о томе да се сарађује или заједно отаљава неки посао, чује се како понеко, уместо да само и искључиво слуша своју савест, позива се на „историјску потребу“, оправдавајући на тај начин своје држање, док је у ствари питање о случају моралне несвести, или о покушају да се прикрати закон дужности који се не даје прикратити,

Вечна борба између „Државе“ и „Цркве“, која се води кроз историју, и немогућност да се макако поништи један од оба термина, утиче и на специфицирање позива и способности, који сви следе облике и начине човечанске активности. Зато на подручју које овде долази у обзир, срећемо, уз људе од акције, уз политичаре, уз ратнике, уз вође индустрија и трговина, па и уз сплеткаше и пљачкаше, уз свет без нарочитих скрупула и спреман да изврши сваку службу, речју, уз свет светован и запослен на све могуће начине, од највишег до најнижег, од господара до слугу, од аристократије до друштвеног шљама, — сусрећемо и људе Цркве, људе који негују болесне, грде и проклињу насилнике, позивају душе на вечност и к Богу, ублажују свирепе сукобе, своде их на добро, моле се, припремају и утиру Путеве Господње. То су све људи Цркве које треба схватити као Цркву саму у идеалноме смислу, а које у модерном и лајичком друштву представљају поштоватељи истине, они који одгајају и себе и друге, чувари идеала,и сви они који, напоредо са свештеницима религија, воде бригу о људским душама. Треба ту додати, да појединци који тако на махове мењају своје специфично обележје, и излазе из своје специфичне врсте, не наилазе ни на какве приго-