Nova Evropa

уносио много непотребне личне нетрпељивости и инаџијског тврдоглавства. Са краљевског трона, он је у тој борби готово стално силазио у партијску арену где је, био победник или побеђен, увек губио од свог моралног и краљевског достојанства. Уз то, много је волео дошаптавања, као већина владалаца, уосталом... Писац тврди, да је један од главних узрока заоштрености између краља Милана и радикала било Миланово аустрофилство а радикалско русофилство, Може бити, Само, ако су радикали у борби противу краља Милана све време и са нарочитом намером успешно сумњичили његово родољубље због тог аустрофилства, данас и они морају признати, да је таква спољна политика — у главној линији, разуме се, — била готово једина могућност у оно време, да се Србија обезбеди од спољних заплета и недаћа. Уосталом, данас се и то зна, да је краљ Милан постао аустрофилом по савету, такорећи, ондашње званичне Русије, која је, — још пре Берлинског Конгреса, а и на самом Конгресу, — свесно гурнула Србију у загрљај Аустро-Угарске. Из горког искуства краљ Милан је знао, да кокетовање ултра-реакцијонарне Русије са нашим „комунцима“ око „Самоуправе“ не потиче баш из нарочите жеље за добром Српскога Народа, и да везе руских реакцијонара са нашим крајњим левичарима из осамдесетих и деведесетих година немају идејну основу“), а још мање патријотску, Ту несавесност руске спољне политике према интересима Српског Народа отворено су признали у својој званичној преписци Никола Хартвиг и кнез Трубецки, па је то било разлогом да су се, не једанпут, и сами радикалски прваци, кад су били на одговорном државном крмилу, пријатељски удварали бечким канцеларима (Ђ. Симић 1897, и Н. Пашић 1906). Додуше, писац ове књиге има извесног оправдања за оваке нетачности, јер је он ову књигу спремио за штампу 1913 (тако бар он тврди); а пре Светског Рата нико у Србији није могао предвидети, да ће радикали, под сличним условима у којима се краљ Милан налазио после два рата са Турцима и рата са Бугарима, гонити политичке противнике (комунисте) далеко нечовечније (Закон о Заштити Државе) него што је краљ

ан прогањао њих, и то због исте идеје о комуни и због револуцијонарног првеног барјачета!,,,

Али се писцу никако не може опростити смишљена и злонамерна неправда коју је нанео краљу Милану прешавши ћутке преко судбоносних војних рефорама Команданта Активне Војске и армијског генерала Милана (1897—1900), И, што је још неправедније, писац приписује корисне последице тих ре-

“) Један виђени члан Главног Одбора Радикалне Странке, иако је дуго го-

дина заузимао највиднија места у државној администрацији, био је обичан платежни повереник руске дворске полиције „Охранке", уз више других,

305