Nova Evropa

форама краљу Петру (види стр. 204), иако цео свет зна, да се велика заслуга и врлина краља Петра састојала баш у томе, што се као Краљ није мешао ни у један ресор својих министара. Заслуге краља Петра за ову земљу сасвим су на другој страни, и њих је наш народ широко наградио општим признањем. Зашто онда отписивати краљу Милану његову најважнију заслугу и потурати је краљу Џетру, — осим ако се хтело нарочито додворити режиму 2 Да се је историчар Ст. Станојевић хтео држати оног Христова савета: „Подај Богу божје а Цару царево", он би лојално признао, без обзира на своје политичке симпатије, да највећа заслуга припада краљу Милану што је српски официрски кор, у судбоносној кризи земље (1900—1912) и за време ратова, дорастао био својој историјској задаћи, јер је он био тај који је развио предратну организацију наше војске, реформирао и проширио Војну Академију, и напокон, високо подигао нацијонално осећање и родољубље у војсци, Ново стање и династички преврат од 29. Маја били су тек природна последица нацијоналног војног одгоја, који се попео до револуцијонарног родољубља након великих рефорама у војсци и у официрском кору, што их је омогућио и извео краљ Милан, Из ових рефорама је, неизбежном игром судбине, никнуо солидарни и дисциплиновани родољубиви дух у војсци, а из нацијоналног сазнања и осећања морални препород официрског кадра, након мучне кризе од 1903 до 1912. Према овој кризи у официрском кору не односи се овај писац ни с онолико непристрасности са којом правда турске официре поводом младотурског преврата: кад говори о турској војсци, он објашњава политичко опредељивање официра као природну последицу преврата и разноликог образовања официрског кадра (стр. 210); а кад говори о истом предмету у српској војсци, он тврди да је „питање о положају и утицају официра, који су учествовали у завери противу краља Александра, изазвало потресе, узимало у неколико махова озбиљне размере, и претило да растроји официрски кор" !,.. (стр. 179).

Своја нетачна и несавесна „расматрања"“ из 1913 године писац не исправља ни након толиких послератних преврата, из којих се јасно види да је Драгутин Димитријевић- Апис остао једини од свих шефова превратника који је личну амбицију и жељу за влашћу подређивао револуцијонарно-нацијоналној идеји, ради чега је српски официрски кор и изишао тако сјајно из кризе. Али ни то, као ни целу природу догађаја који су се одигравали у српској војсци од 1903 до 1912 године, овај писац ни издалека није назрео, па би вредело да се бар од оних које та питања нарочито интересују — пореде ова његова „Расматрања" и „Закључци“ са чланцима о истом предмету што их је писац ових редака написао у „Новој Европи" (књ. ХИ бр. 12, и књ, ХМ! бр. 1. и 2,). Овде ћемо подвући само још

306