Nova Evropa

једном неоспорну чињеницу, да су на судбину Српске Војске имали пресудног утицаја: краљ Милан, Драгутин ДимитријевићАпис, и генералштабни пуковник Новак Бранковић. И војводе Путник, Степановић, и Мишић, као и пуковник Живко Павловић и други, имали су првокласног утицаја, али тај њихов утицај се распростирао поглавито у разради и извођењу ратних операција, Међутим, проф, Станојевић ни речју не спомиње улогу оне прве тројице у препорођају Српске Војске, док се са похвалом сећа имена чак и неких управника стручних курсева...

Што се тиче наоружања и материјалне опреме Српске Војске, оно је било потпуно задовољавајуће; само не треба заборавити, да је то наоружавање пошло пуном паром тек после наглашеног савета цара Николе [), приликом званичне посете краља. Петра, Пашића, и Миловановића Руском Двору. Па и после тога, војни кредити свесрдно су одобравани само за набавку ратног материјала са. стране, која је због тога била везана са великим државним зајмовима, јер су и парламентарно-демократске „владе после 29. Маја радо закључивале зајмове и исто онако залагале „гуњ нашег сељака" као и владе старог режима. И доиста, коликогод би војнички кругови заискали топова и муниције, после оне посете, они су их одмах добијали; али редовне кредите — ма и од милијондва — који би имали да послуже целисходнијем развићу организације ради што бољег искоришћавања тог мртвог челика у времену рата, владе су у већини случајева одбијале, па су ти кредити били понекад главни узроци затегнутих односа између политичара и војске, односно „прнорукаца“. У почетку Светског Рата, например, Главна Интендантура тражила је хитно неколико стотина хиљада динара за набавку војничког рубља, јер су војници усдед недостатка преобуке били веома вашљиви, Др. Пачу није хтео на време да изађе насусрет тој хигијенској неопходности, и резултат је био пегави тифус у најширој размери (око 300.000 војника и грађана мртвих). Уопште, војним кредитима —- изузев топова и муниције — био је највећи опонент Др. Лазар Пачу: од „комунца“ из осамдесетих година, Др. Џачу, као министар финансија, постао је био прави буржуј, — осим антимилитаризма, у коме је до смрти остао фанатик из младих година. Тај његов „антимилитаризам“ био је, бесумње, једино оправдање уваженом „другу“ Драгиши Лапчевићу, да измири своју социјал-демократску савест док се, као шеф социјалистичког скупштинског клуба, у канцеларији Министра Финансија при затвореним вратима — уз кафу и цигарету, вероватно, кријумчарског босанског дувана"),

#) Пачу је најрадије пушио кријумчарени босански дуван, Кад је био

у затегнутим односима са Р. Милошевићем, управником Монопола, овај је једном преко својих органа ухватио на делу Пачуова жандарма са дуваном,

307