Nova Evropa

док није дошла до најгрубљег апсолутизма, заостао је у њених вођа осећај мржње према војсци, коју су они увек сматрали као касту а не као савремену државну институцију. Зато их је бунило што та војска неће слепо да им следи, већ хоће да иде другим путевима који су резултирали из морала битно одударајућег од њихова. Из страха од популарности официра, како рекосмо, а у намери да њихов углед снизи, први акт који је Влада учинила после два успешна рата био је у томе, да одмах пензијонише ондашњег генерала, доцније прослављенога војводу Живојина Мишића, који у току ратова беше помоћником Војводе Путника. За ово пензијонисање објавила је „Самоуправа“, званични орган Владе и Радикалне Странке, да је извршено „по жељи једнога члана Владе“; а цео официрски кор знао је, да је пензијонисање генерала Мишића дошло ради тога што није хтео да да вагоне једном истакнутом радикалу у циљу трговине и богаћења за време рата, Овим актом Влада је пркосно дала на знање, да ће свакога официра који не буде радио оно што њени партијски кортеши затраже избацити из редова војске. Овакав поступак изазвао је оправдан револт код свију официра, па када су његови одјеци допрли и до Владе (преко шпијуна које је она нарочито организовала), она је дала на знање официрима, опет преко „Самоуправе“, „... како је у свима државама после успешних ратова официрски кор подизао главу, али да ће овај наш официрски кор Краљевска Влада умети вратити у пристојне границе“... j ва два случаја изазвала су велико незадовољство код официра, који — нако сви сиромашни људи — нису били ни мало материјалисте, те у којих је био јако развијен осећај поноса и частољубља. Наравно да су они били и свесни својих заслуга у рату, па им је тешко било измирити се са чињеницом да заслужни генерали иду у пензију као обични полицијски чиновници који из буди каких разлога нису више за службу. Али се још увек ћутало и подносило. Влада је међутим и даље ишла путем провоцирања. Када је, после ратова, настала нова скупштинска сесија, па када је Влада требала да манифестује своју радост због постигнутих ратних успеха, она је и том приликом, намерно и свесно, покушала да игнорише официрски кор. У адреси којом се · одаје хвала српском народу и народној свести ни једном речју | не спомиње се официрски кор који је, кроз касарне, неуморно спремао тај народ за ратове, који је себе сав заложио у вођењу тога народа кроз борбе, и напослетку, који је дао толики број жртава. Ово је био хладан туш на већ узбуркану крв, који је учинио да се код официра почео развијати гнев, Предиспозиције било је и сувише, и темпераментнији почели су јавно протестовати, док су хладнији настојали да се страсти сти-

6