Nova Evropa

у зачетку угушила покрет, она је чинила све могуће пресије на оне који нису били официри. Угушила је тако лист „Вардар“, гласило наше интелигенције из оних крајева, на коме су сарађивали сви истакнути нацијонални радници, критикујући рђав рад Владе и њених органа; виђеније чланове тога покрета или је отпуштала из службе (случај Глигорија Божовића) или је чак покушавала да интернира и склони са територије Јужне Србије. :

Борба је узимала све оштрији карактер. Случајеви неисправних радња постајали су чешћи, јер је чиновништво налазило потпоре и одобрења за свој рад код Владе. Гласови о овоме стању допирали су у јавност и ван наших граница, па се и иностранство почело интересовати за њега. Влада је била у шкрипцу и, стварно, видела се је побеђеном. Да би себе колико-толико извукла из незгоде она је прибегла једном добро смишљеном трику: пренела је борбу на сасвим други терен, хотећи покрет да представи не као борбу против корупције већ као жељу официра за власт и супремацију. Влада. тада издаје такозвану „Уредбу о пријоритету цивилних власти",

„Уредба о пријоритету“ доноси нов, дотада неуобичајени "ред о томе, како да се даје првенство цивилним властима над војним, и то у свечаним приликама. По тој урелби, представници цивилних власти — „полицајци“ — у свечаним прили“ кама, као представници државе, стоје у црквама издвојени на десној страни, а официри на левој страни. То је само по себе безначајно, јер тиме, стварно, нити се унижава нити одликује и издиже ико; али време, начин, и тенденција доношења ове Уредбе, изазвали су најтежи утисак међу официрима, нарочито међу онима у Новој Области. Због ове Уредбе подиже се читава бура негодовања. Није се бунило против тога што се истичу полицијске власти, као представници Владе, над војним властима, већ против тога што је било и сувише очигледно да се је овим ишло намерно на унижење официра. Млади официри нћсу могли остати равнодушни према оваком унижавању својих старијих другова пред целим светом у свечаним приликама, и то пред многим ·„прелставницима Владе“ који су, по својим моралним квалификацијама, били уопште недостојни да представљају макога из Србије, а понајмање државу. Припремајући ово понижење официрима, тадања Влада водила је напоредо најжучнију кампању против војске и преко штампе (њених плаћених листова) и усмено, па чак и преко својих аминаша у Скупштини. Ти су нападаји довели до још јачег огорчења међу официрима, па су отпочеле јавне претње с једне и с друге стране. Један изазвани официр (Александар Благојевић, сада мајор у пензији) позвао је јавно на двобој тадашњег Министра Полиције (пок, Стојана Протића),

8