Nova Evropa

имали више ништа заједничко сем вере од рођења, те које Социјалистичка Странка није знала, или није хтела или није могла, да прати до њихова највишег развитка, они су у маси прешли к Фашизму, који их је, као догађај новога доба и нових класа, привео к освојењу Државе, и протумачио им њихову друштвену позицију. Присуствовали смо тако рођењу новог патријотизма на истоме терену класног промакнућа, како је то казао Мусолини у свом чувеноме чланку о Фашизму и аграрцима. Несумњиво је, да је Мусолини овим делом окрунио двадесет година социјалистичке акције, уколико је историјски, Т, ј. њиховим последицама, протумачио политичке и социјалне трансформације од двадесет година наовамо.

Када дакле Мусолини тврди, да је доследан са својом прошлошћу, он каже истину. Није дозвољено борити се двадесет година уз социјализам, пристајати на рат, затим се окренути радничким масама и викнути: — „Превише брзо! Странка није једнодушна, времена нису још зрела!" — Постоје два начина да се служи социјализму, као и свакој другој идеји: може да му се служи с обзиром на идеал, који остаје вечан; и може да му се служи у смислу историје, тумачећи и искоришћавајући постепено његове резултате. Нема сумње, да пред социјалистичким идеалом има право комунистички идеал, који ради са најзапуштенијим масама, Али исто тако нема сумње, да пред историјом социјализма од последњих двадесет година има право Мусолини. Мусолини је закључио, Комунистички идеал започиње и наставља, Истргнут из историје социјализма, Мусолини би остао необјашњен, — загонетком.

Да Фашизам на влади одбија сваку солидарност са либералним методама прошлости, то се разуме само од себе, ако се узме у обзир да нове класе у влади могу да замене старе само под погодбом да оснаже ауторитет Државе. Не сме се такођер заборавити, да је Фашизам уједно резултатом једне трансформације власништва, поименце аграрног, и да је ова обнова извршена у великом стилу: од пре Рата до данас, број судеоника у власништву, особито у некојим аграрним подручјима, потростручио се, Јасно је да — док је власништво монопол неколицине, па се налази у стању отпочинка, — Држава може пристати на обичаје и методе либерализма, дозвољавајући највећу слободу мисли и акције; али кад власништво, кидајући се и демократизујући се, бежи од монопола неколицине, онда је неизбежно да се и од стране Државе поставе ауторитативни и снажни форуми, Нове се класе формирају и консолидују у прелазима власништва, за време економских криза, у сени снажне Државе која их штити, Политичка демократија не може да држи корак са формацијом једне нове социјалне демократије, која је по својој природи врло спора.

144 |