Nova Evropa

је уистини требало на њега и даље гледати као на једноставан покрет сиромашних класа, у ограниченоме појачању. Фаштизам дакле није срушио социјализам, као покрет маса, он је само порушио донекле некоје бољшевистичке дегенерисаности, а на другој страни одбацио је понека презрела либерална подражавања која су била у протусловљу са назадним стањем Нације, и са ефективном вољом Монархије, будући да ова одбија сваки прелаз конституцијоналног режима на парламентарни режим, као нешто што би значило изигравање њена основног принципа.

Кад проблем поставимо на овај начин, онда не мора да нас чуде они судари Монархије са Фашизмом, који су се многима причинили као неке завере, Заслуга је Мусолинија, и то му треба признати, да је Фашизам сачувао свој каракrep народног покрета, и да се није исцрпао и извитоперио у једноставни покрет реакције. Након оне страшне антисоцијалистичке персекуције од године 1921-22, талијанска. буржоазија радије би била прихватила владу чистог конзерватизма — са префектима, генералима, и т. д, — повратак к Умбертовој Италији. Буржоазија, па и сама Монархија, можда су хтеле да затворе врата Државе пред носом Фашизму, пошто им је овај учинио толико лепих услуга! Поход на Рим био је припремљен одговор овим реагкцијонарним настојањима, и у исти мах енергични начин насилног обијања оних врата на која. је одмах затим прошао неумољиви Фашизам, а заједно са ФФашизмои и велике масе народа. Поход на Рим спасао је последње демократске наде и могућности.

Двадесет година радничког организовања и социјалистичке пропаганде, материјалног и моралног подизања радника, били су у толикој мери дигли некоје пучке класе, да ове нису могле више остати затворене у староме социјалистичком систему и ограничене на њега који — у апсурдној забринутости за одржање, по сваку цену, синдикалног јединства, што је стварно имало само изборну вредност, — није опажао да се супротставља необоривим послератним захтевима, Те су ситне бриге слабиле, управо парализовале, социјалисте, и ови су одбили власт зато да не би разделили Странку (баш као да је ова циљ себи самој!), те довели на руб понора Конфедерацију Рада (која је била присиљена да у једном и истом ортанизму држи класе и категорије које су постале већ врло различне), Тако се тумачи неочекивани слом реформистичког сопијализма, баш у оним зонама (у Падској Долини, например) у којима је социјализам био понајачи, толико јак да се чивило као да је апсолутни господар. Ствар је међутим веома јасна: баш онде где је социјализам дошао био до врхунца, истрошио се је у својој историјској функцији. Баш они нови средњи сталежи, малограђански, који са социјализмом нису

143