Nova Evropa

остала мила успомена на све оне наше људе: Ђорђиће, Сорге, Гундулиће, Пејачевиће, који су им у турском ропству носили речи утехе, и који су им помагали у устанцима противу Турака, Ми смо ту традицију заборавили и прекинули. Колика штета!

А. ипак има и с једне и с друге стране добрих и искрених Југословена, само што је код свих њих, нажалост, љубав и жеља јача од свести и од знања. Има их у Бугарској, и не само у сељаштву, у том „вечном резервоару народне снаге“, има их и међу радништвом, у интелигенцији свих струка, па и у самој војсци. И то искрених и оданих Југословена, Несрећа је што је сваки њихов глас у зачетку угушиван у вици македонских викача, а некада и у звекету оружја Комитета. Да није овог, — бог да не опрости онима који су га утурили међу нас и Бугаре —, ми и Бугари давно би били без граница. Нисам био у Бугарској колико би било довољно да је упознам до у душу, али сам ипак био довољно дуго да је заволим. И не бојим се то јавно признати,

Заволео сам онај добри и здрави, мили народ, који дише, осећа; који је несрећан, до у дубину своје душе несрећан; који дуго није нашао свог пута, јер је несрећа хтела да по ослобођењу пође странпутицама које су га водиле без милости од Запада к Истоку, од француског натурализма и немачког материјализма до источног фатализма и несрећног руског нихилизма. Самоникли глас Оца Пајсија, који је говорио у име бугарске груде, брзо је заборављен. Живео је још дубоко у земљи, јер се традиција задржала само у колибама пастира Старе

анине и исконских Родопа. Притисак турски био је јак, али јачи још јелински, ког су насиљем носили грчки фанаријоти, грчки трговци, и грчки чиновници турског режима. Шапат о величини Царства живео је само у души села, Шапат о угодницима Божјим Кирилу и Методу. А све остало живело је једино још у материјалном схватању некадашњег сјаја. Оно друго, небеско, није се ни помињало. И ради тога, Рилски Манастир, био је једини где се још могло наћи мало утехе, јер је само ту живела успомена богоугодника, Није стога чудо што су чак из Старе Планине и са јужних равница ходочастили добри Бугари у српске задужбине, све до Косова, па и до Високих Дечана. У тим задужбинама задржао се је народни калуђер, који је славу Царства везивао с именом Бога и светитеља, док су фанаријоти сјај и славу Царства мрзели, а у име Бога говорили само — „Дај!“... И тако кроз дуге векове, док се мање одважни нису одметнули у Грке или у Турке. Ко онда да поведе тај народ У земљи, нико, Тек допније, Подстрек је дошао споља, из — Одесе, Авелин и други русифицирани Бугари, Па доцније, далеко на граници, Раковски. А још доцније дошло је руско оружје.

162