Nova Evropa

ства, још увек лоша ознака за времена у којима живимо. „Тек кад човек увиди да злостављање детета припада истом ниском стадију културе као ударање жене, служавке, војника, и злочинца, тек тада почиње прво грубо тесање материјала. из којег ће можда касније постати одгајатељ.,, Јер зашто остаје у суштини све исто из века у век7 Зашто цивилизовани, хришћански народи настављају да једни друге плене и пљачкају називајући то заменом, да једни друге угњетавају називајући то дипломацијом, да једни друге у маси уништавају и називају то нацијонализмом 2 — Зато што у свакој од нових генерација нагони, за које смо мислили да смо их истребили у детинству силом, изнова проваљују, кад за појединца почне борба за живот у друштву, за друштво у држави. Зато што се данашњим одгојем ове страсти не уништавају, већ само притискују и заташкавају."

Физичка бруталност условљава у будућности нову бруталност, јер дете оштром логиком не разликује ударце које прима од оних које задаје, или ће их до прве пригоде задавати.

" Морална пак бруталност — дресура — ствара несамосталне слабиће или хипокрите, јер људи заборављају да теже за стварањем бољих од себе, тражећи у властитој деци само успелу копију својих мисли, назора, и идеала. Отуд револт бунтовнијих, трагика отаца и деце, која је стара колико и човечанство, и увек болна. „Родитељи не смеју никад чекати да њихови највиши идеали буду исти и њиховој деци. Слободоумни синови побожних отаца и хришћанска деца слободних _ мислилаца већ су скоро ушли у пословицу, Али оно што родитељи могу постићи тиме што сами потпуно живе у смислу властитих идеала, то је да створе од своје деце идеалисте иако _их то често може водити сасвим новим путевима мисли него што су били они који су њихове родитеље привлачили.“ Међутим, ко упућује мало биће да тражи своје путеве, док рођена кућа не постане опет домом душа а несамо њихових телеса! И баш та морална дресура уништава прве покушаје самосталности, јер — „редовита је појава, која се може назвати готово законом, да су баш оригинални и нарочито обдарени прогањани и у кући и школи! Нико нема ока за оно што се у чудноватом, бучном, повученом или напраситом, детету збива и креће. И нарочито у овом правцу показују мајке и учитељи мизерну неспособност најосновнијег дела одгоја : знати гледати очима а не педагошким доктринама у глави,“ Колико треба природне интелигенције, стрпљења, културе, и доброте, за уравнотежавање тих оригиналних настраних инстинката, да се — тврдоглавост претвори у јачину карактера, лукавост у мудрост, жеља за допадањем у љубазност, немир у радост предузимања, ит, д. Да наш одгој иде тим правцем, колико би мање било медијокритета а више талената и генија, место злочинаца и

270