Nova Evropa

„Sveti greh" Lava Tolstoja,

U Literarnom Dodatku »Times«-a, posvećena Tolstojevoj stogodišnjici, pisac članka »Sveti greh« naziva »Rat i Mir« najvećim romanom ({»the greatest novel«). To je vrlo odlučna tvrdnja, i mi je nećemo osporavati. Uostalom, i nema važnosti utvrdjivati tačno, koji je pisac, ili koji pesnik, i koje delo roman, poema, iragedija, najveći, Ali pisac članka sasvim se opravdano odmah pita: kako se moglo desiti da je Tolstoj, koji je napisao najveći roman — a mi nećemo ni »Anu Karenjinu« staviti ispod »Rata i Mira« —, došao do оба da se odriče svoje umetnosti, i da je odbacuje za ljubav svakojakih članaka i teološko-moralnih traktata. Zar su tako radili Viktor Ido ili Gete? I oni su, isto tako, filozofi, učitelji života, propovednici, i njih proučavaju, komentarišu, traže im vrednost i odredjuju im mesto. A oni sami, Ido i Gete, da li su ikad pravili razliku izmedju svoje filozožije i svoje poezije? Naprotiv! Poznati kritičar Gijo, odredjujući kakav je to težak posao što ga uzima na sebe pesnik izražavajući svoje misli nesamo u slikama nedo i u naročitom i neobičnom ritmičkom obliku, tražio je od pesnika da ume samostalno filozofirati, a ne da izlaže tek tudje filozofske misli i sisteme, Misao u svojem najdubljem izrazu, i umetničko stvaranje, srodni su. Umetnik misli u slikama. I estetika proizilazi iz istog aksijoma; da li baš Hegelova, ili neka druga, to je već drugo pitanje, Ali suština ostaje ista. I to još nije sve. Za Getea je sam Šiler izmislio naročitu estetsku kategoriju, ona je bila potrebna zato da se razume veličina Geteova pesništva: najivna umetnost, to je pesništvo u suprotnosti prema sentimentalnom pesništvu sviju drugih pesnika, osim Omira. Sasvim drukče stoji stvar sa Lavom Tolstojem, i kritičar »Times«-a ima potpuno pravo kad kaže da se u tome sastoji naročito svojstvo velikog ruskog pisca. On se je sam odrekao svojih najslavnijih dela, koja su mu donela glas velikoda pisca, udarivši temelj nekoj novoj majstoriji, ili nekoj koja je bar izgledala kao nova, nekom novom izlaganju svojih misli, i ruski se čitalac s njime složio: dugo i tvrdoglavo ruski su ljudi ponavljali, da je Tolstoj-umetnik jedno, dok je Tolstoj -filozof nešto sasvim drugo,

Kritičar » Times«-a nije, razume se, mogao znati da je, u isto vreme dok je on na obalama Temze bacao na hartiju svoj paradoks — ili, tačnije, ponavljao još jednom paradoks književnog rada Tolstojeva, — ruski filozof Loski pripremao u Beogradu, za Kongres ruskih učenjak4, svoje predavanje o Tolstoju, čija je centralna ideja ista: da je Tolstoj odbacio svoju umetnost za ljubav drugom, neumetničkom načinu izražavanja svojih misli. Loski nam je pokušao

290