Nova Evropa

жена: Софја Андрејевна. — „А, ето вас!“ — Освојила нас је првим часом, Пошто је нешто наредила, повела нас је у припремљене две собе; те су собе биле сасвим доле, и биће да је једна од њих некад служила собом за рад Лаву Николајевићу, — она се може видети на пртежу Рјепина. Док нас је Софја Андрејевна водила, испричала нам је уједно како је остала код куће само ради нас, за ово вече, и како сутра у шест сати изјутра мора да путује у Москву — „све око послова издања“; али да то не треба да нас узнемирује, јер је она већ дала потребна наређења за коње (ми смо имали отићи сутрадан о подне). — „А сад“ — рече — „одморите се мало од пута, па дођите горе, јер ћемо одмах и ручати!" И побеже. Њена живахност мало ме је зачудила, а мало и узнемирила.

(Седели смо у дугачкој трпезарији, соби са прозорима на две стране. Сто је такође био дугачак. Присутних је било доста, али не сувише; изгледало је као да су сами рођаци. Софја Андрејевна представљала је, бринући се о свему; „Седите, седите! Лав Николајевић одмах ће доћи!" И ми смо већ почели да се смештамо кад је из далеких врата, на левој страни, у папучама, изашао мали, сасвим мршави старчић, у опасаној блузи, Дугачка блуза висила је као врећа на нешто згрбљеним леђима. Он је прилазио брзо, и одмах је почео да поздравља, Мене је зачудило да је тако — мали. Зар то Лав Толстој Ако су све оне безбројне слике, које смо толико научили гледати, и које се одомаћиле у нас, ако су оне — Толстој, онда овај мали старчић није био Толстој! Никако нисам могла довести у склад овог новог живог Толстоја с оним којега сам познавала са слика.

Софја Андрејевна седела је на крају стола, ја лево до ње; Толстој десно, право преко пута од мене. Сто је био узан, и ја сам добро могла видети његову сиву блузу и ретку седу браду, која је већ почела да жути, и тамне густе обрве, које су се не оштро али некако тужно спуштале на дубоко усађене очи, Очи детињске, управо старачке са бледим плаветнилом, Он се разговарао са Мерешковским, — нешто опутовању, изгледа; ја их нисам могла чути, јер је за столом владала велика ларма. Софја Андрејевна јела је брзо, на начин свих кратковидих, нешто као „испод себе", незаборављајући да нуди погачицама. Јела је носио лакај у белим рукавицама. Средина стола била је сва у боцама с вином. А право пред Софјом Андрејевном (дакле и пред Толстојем) налазило се печено прасе, —- још се и сада сећам његових искешених зуба! Толстој није гледао на прасе, него је јео своје посебно јело из малих лончића. Јео је старачки, пажљиво, жвачући подуже,

После ручка, Софја Андрејевна, ревносно и весело, показивала нам је Јаснопољански Дом, Читав низ слика, све пор-

300