Nova Evropa

трети: „Ето, то су — Берси!" говорила је с извесним поносом, показујући на ред тамних слика својих рођака. У њеној соби штафет, — и она се бави сликарством. — „А ово је спаBaha соба Лава Николајевића," Мала соба, бела постеља на федеру, сточић, готово ништа више,.. Излазимо на дрвену широку терасу; парк доле пун је пролетње мирисне влаге. — „Ви из Москве идете у иностранство“ — рече Софја Андрејевна, и одмах додаде обраћајући се мени у шали: „Ево, останите овде са Лавом Николајевићем, а ја ћу уместо Вас у иностранство. Ја нисам још никад била у иностранству“...

У сам сутон, Софја Андрејевна води нас у парк. Као какво девојче она скаче преко леја, жури се да све покаже, све исприча. Ми обилазимо, она објашњава која шумица припада којем сину, коју ће ускоро посећи, и тако даље. Онда опет говори о сутрашњем свом путу у Москву, о издањима и пословима ,,. Враћамо се у дугачку салу. У далеком углу, где стоје канабе и фотеље око округлог стола, Софја Андрејевна већ узела ручни рад („ђтодене апџалзе"), и ниско се нагла према лампи са широким белим абажуром. Толстој седи мало пострани вероватно у својој фотељи, у обичној пози уморна човека, Случајних посетилаца нема; само двоје или троје, изгледа, сталних укућана и некакав ћутљив човек у загаситом ловачком оделу,

Уморним гласом Толстој говори о обичним стварима. О животу, о молитви,,, Али Софја Андрејевна и ту, бирајући згоду, успева да каже нешто супротно. Молитва — Не, она верује да се молитвом може нешто хтети, и да ће се то сигурно испунити. Толстој онда почиње да говори о савременим песницима, неповољно; спомиње Сологуба... Софја Андрејевна брзо устаје с места, дохвати на клавиру свеску једне илустроване ревије, и чита гласно неку Сологубову песму. — „А мени се свиђа!" — каже она мало пркосно, враћајући се ка свом ручном раду. После смо прешли на други крај сале, ка столу за чај. На чај долазе укућани у редовно време, и брзо, један за другим, опет одилазе, А Толстој баш у то постаје живахан, Сам отпочиње дискусију, Слушали смо га само ми, и још два Ћутљивца ; чак и Софја Андрејевна је отишла, опростивши се с нама весело и веома љубазно, јер је сутра требало устати рано за први влак. Разговора се у подробностима не сећам, па ћу изнети само оно чега се сећам поуздано. Уосталом, Толстој је вероватно говорио оно што обично и свима говори, и што је већ више пута забележено, Али је његов тон био веома жив, и видело се јасно, кад би се обратио Мерешковском, да је читао његову књигу о себи. Толстој је много читао, познавао сву модерну руску књижевност; чак је читао и верске списе, например „Нови Пут", о DN

301