Nova Evropa

— „Све хоћу да почнем прави дневник, па не могу. Ако би истински могао описати ма и један само дан свога жиBora, — то би било ужасно!..." — „Зар и овог садашњег Вашег живота2“ — прекидох га ја. Толстој клима главом: „Да, и садашњег." Мени то изгледа загонетно. Шта то значи

Какво је то понижење; Зашто он себе сматра толико греш-

ним и сада2... Онда говоримо, разуме се, и о вери, и одједаред Толстој почиње да хвали, као обично, и да уздиже здрав разум. — „Здрав разум — то је фењер који човек

носи пред собом. Здрав разум помаже човеку да иде правим путем, Фењер осветљава пут, и човек зна где треба да стане ногом...“ Тако отприлике, иако нисам сигурна за сваку реч, Мене помало љути тон оваког прекомерног уздизања „здравог разума", и ја се упуштам у дискусију; готово вичем, да није могућно, у целом том комплексу питања, давати првенствен значај „здравом разуму“, појму који је уз то веома релативан. Онда се одједаред сетим пред ким стојим и коме говорим. Та то је Толстој! Не, ја никако не могу да доведем у склад овог мршавог, тврдокорног старчића са мојом представом о Лаву Толстоју. Не да би један био гори а други бољи: него · за мене постоје још увек два Лава Толстоја, а не један. У суштини, овај мали старчић говори баш оно што говори и пише Толстој у току последњих година. И ја разумем, да је Толстој „материјалист", Алија разумем и тврдим, да је Толстој исто такав „материјалист“ као и сви други руски људи његове генерације, верско-идеалистички материјалист. Само је он, као генијална личност, од исконске снаге, довео овај материјализам до крајње тачке, где он изгледа већ као права вера, и одвојен је од ње само једном неопазном цртом. Да ли је прешао преко ње Толстој7 Да ли је прешао преко ње у неким тренуцима живота7 Вероватно да јесте, Бар тако мислим, Говорили смо о ускрсу, о личности. Онда одједаред Толстој изговори сасвим једноставно, поразно једноставно: „Кад будем умирао, ја ћу Му рећи „У руке Твоје предајем дух мој. Ако хоће — нека ме подигне; ако неће, — нека ме не диже из мртвих, вољи ћу се Његовој покорити, нека Он учини од мене шта хоће. После тих речи, сви смо ућутали, и више нико није говорио ни о чему.

Изјутра, око осам сати, срели смо се, излазећи из својих соба, са Лавом Николајевићем, у малом предсобљу. Он се враћао из шетње, ведар, живахан, у белој блузи и шеширу од вуне. — „Ја сам куцао на Ваша врата, да бисмо се за· једно прошетали; али Ви сте још спавали! Хајдмо да пијемо

тај 2 |

На малим унутрашњим басамацима, који воде у салу, он се зауставио за један тренутак, заједно са Мерешковским,

302