Nova Evropa

сумње, Ваша Светлости. — „Зови, зови ми га овамо!“ — Кутузов је седео, спустивши једну ногу с постеље, и наваливши велики трбух на другу савијену ногу. Онје жмиркао својим здравим оком да боље загледа. у доносиоца, баш као да би хтео у његовим пртама прочитати оно што га занимаше, — „Реци ми, реци, пријатељу драги", рече он својим тихим старачким гласом, закопчавајући разгаљену кошуљу на грудима. — „Дођи, дођи ближе, Какве ми то носиш пријатне гласе 2 А2 Наполеон из Москве отишао 2 Зар збиља 2 А7... Говори, говори брже, не мучи душе!" — Болоховитинов је испричао све, и замукнуо, очекујући наређења. Тољ већ поче нешто да говори, али га Кутузов прекиде. (Он хтеде да каже нешто, али му се наједампут лице скупи и намршти, Махнувши руком на Тођа, он се окрену на противну страну, ка куту сеоске куће који се црнео од

икона, — „Боже, Створитељу мој! Услишао си молитву нашу...", прозбори дрхтавим гласом, скрстивши руке; — „Русија је спасена. Благодарим ти, Господе |“ — И он заплака.

Тако се испред нас диже у целој животној снази и уметничкој истини лик старог Фелдмаршала, и ми зачуђено питамо: шта je ro? — Зар само песничка Правда, или нови мит о'народном руском јунаку, или тајанствена интујиција прошлости, њена сакривена суштина2.,,

Лик другог значајног историјског лица у роману, Наполеона, није толико рељефан и снажан, И ту је Толстој остао веран себи, сликајући човека у којему пре свега види „Мепзећ сћег АПтштепзећ сћез", Све негативне црте једног „лажног европског јунака", које су овде намењене Наполеопу, ипак не чине од њега једну карикатуру. Ми видимо жива човека, само врло безначајног, интересантног једино по томе што глуми улогу Цара Европе, Такав, сићушан и надувен, приказан је он у Тилзиту, у Вилни, за време преговора са руским изаслаником генералом Балашовим, у трагичним часовима Бородинске Битке, када издаје бесмислена наређења. Ми га видимо, ми смо у стању да га осетимо, ми смо песнички убеђени, нама га је чак жао кад чека узалудно „руске бојаре“ са кључевима од Москве. Уколико је историјски Наполеон био сличан Наполеону из „Рата и Мира“, то је друго питање, сам Толстој био је свакако уверен да је открио правог Наполеона, Ми ћемо само напоменути, да га је и један од млађих француских савременика Наполеонових, Алфред де Вињи слично оцртао у својим „Зегућидез ег бтапдешз пшатез“, речима једног француског официра који у господару Европе види једино вешта ученика гласовитог глумца Талме: „Ја сам осетио да је ова сила лажна и на превару добијена. Ја сам се бунио, викао сам „Он лаже. Његово држање, његов глас, његове кретње, све је само глумачка пантомима, једна жалосна парада царске власти, чију таштину он мора да сазна. Није могуће да он сам у себе тако озбиљно верује! Он нам свима забрањује да дигнемо вео, али он види сама себе гола иза

314