Nova Evropa

њега. И шта он види; — Јадног незналицу, као што смо ми сви, а испод свега — једно слабо створење.“ И та психичка струја разочарања, жаљења Наполеона, одрицања мита о његовој генијалности, прошла је кроз целу Европу, нашла је свој израз несамо код Вињија него и у тужном опроштењу узвишеног Манцонија („Стаче Маб о"), па напокон у оддучном обарању „лажног западног јунака" код Лава Толстоја. Остала такозвана „историјска лица" у „Рату и Миру" руски и француски генерали, цар Александар [, великаши и политичари, — сви су они оживљени стваралачком фантазијом писца, који у њима види пре свега људе, са њиховим страстима и егојистичким интересима, племените и ниске, паметне и глупе; али никоме од њих не додељује он романтичких наслова и изванредних улога. Од свих својих историјских и легендарних јунака, он поштује само оне који поред својих законитих човечанских интереса (Кутузов воли власт, кнез Андрија Болконски славу) ипак чине оно што је потребно, што одговара идеалу Правде и Једноставности, оно шио је у духу народног рата, А тај народ: безбројно мноштво сељака, па војници, трговци, грађани, племићи и великаши, — сав тај свет који је потонуо у мору прошлости, као нека тајанствена Атлантида, — лебдео је пред духовним очима Лава Толстоја, У њему је он тражио свог омиљеног јунака — Правду, који се непрестано трансформише, примајући на себе хиљаде облика, неухватљив и несхватљив, као антички Бог Протеј,

Свагдашњи људски интереси и најблагороднија осећања и поступци приказивани су у „Рату и Миру“ са подједнаком снагом, Величанствени опис Аустерлицке Битке има као рефрен, на почетку и свршетку, малену сцену: кочијаш Кутузова руга се кухару Титу, понављајући исту глупу народну шалу: „Тите, о Тите2 — Тог — Иди да обараш. — Нећу, боли ме стомак“ — Као она моћна симфонија коју је млади гроф Петар Ростов чуо на неколико сати пред смрт на бојном пољу, звуче у нашем уху гласови безбројних мноштава; у овој симфонији, кадикад, разликујемо појединце, али она убрзо постаје опет јединственом, — благосиља, проклиње, прети, тријумфује, губи се у бескрајним просторима Русије и у недогледности времена, Занимљиво је, да је Толстој у свом уметничком разумевању ратних догађаја видео нешто противно разумевању историчара: „За историчаре", вели он, „главни се извор налази у извештајима појединих начелника, и врховног заповедника. Уметник не може ништа да црпе из таквих извора“... Толстој је био убеђен да само уметник може разумети, благодарећи својој интујицији, прави смисао догађаја, —- историјску истину.

Зауставимо се мало на једном призору из „Рата и Мира", из којега ће нам бити јасно како Толстој посматра најкобније

315