Nova Evropa

баш творевина Толстоја, његови „историјски“ и „неисторијски" јунаци, постају карактеристични за руски народ, за његова осећања, веровања, обичаје и навике, те прелазећи границе Русије и свог столећа, претварају се, неумрлом снагом Поезије, у вечите слике човечанског Духа.

Међу многобројним и разноврсним јунацима „Рата и Мира", Платон Каратајев је свакако један од оних у којима је Толстој изразио најсавршеније своју чежњу према Правди, своје маштање о природном и божјем човеку. Један од најбитнијих делова душе Толстојеве претворио се у њега, војника-сељака, простака, и мудраца са блаженим смешком једног кинеског божанства у којему су се измешали Ништавило и Вечност. Његов лик стоји пред нашим очима, као да живи сам, посебним и самосталним животом; ми га познајемо од детињства, он нам је присан, а присан је и свему човечанству, баш као и Дон Кихот, Хамлет, Карамазови, Фауст. Изванредност његове скромне појаве осећа се већ из обичних догађаја оне главе „Рата и Мира“ у којој се он појављује први пут, у бараци у којој су Французи сместили руске заробљенике, Ту га налази Пјер Безухов, После Бородинске Битке, напуштања Москве од стране становништва, неизвршеног нападаја на живот Наполеона, и бесмислених стрељања која су извршили Французи тражећи кривце пожара Града, из душе Пјера истргнута је „она осовина око које се све држало, и чинило се као да су се живи људи и све остало згрнули у хрпу бесмислена смећа, Премда он није био свестан тога, нестало је у њему вере у хармонију света, у човечју, у властиту душу и у Бога.“ Али у свом том очају он наједампут опази у тами бараке некакова малог човека:

Тај је човек нешто чинио у тами са својим ногама, и без обзира нато што му није видео лица, Пјер је осећао да тај човек непрестано гледа у њега, Загледавши се у тмину, Пјер је распознао да тај човек скида обућу, Њему је био врло занимљив начин на који је овај то чинио. Размотавши врпце повезане око једне ноге, сложио их је он брижљиво, па се одмах латио друге ноге, погледавајући међутим на Пјера. Док је једном руком вешао врпцу, почела је друга одмотавати другу ногу, И тако је тај човек, посве тачно, округлим и полаганим кретњама, које су ипак следиле једна за другом без закашњења, скинуо своју обућу, те је обесио о кочиће који су поред његова узглавља били забодени у земљу. Затим, извади ножић, обреже нешто, сложи нож, метне га под узглавље, намести се удобније на свом седишту, обухвати рукама своја уздигнута колена, и загледа се равно у Пјера. Пјер осети нешто угодно, нешто што га је умиривало, нешто сређено у тим спорим кретњама, у том уређеном кућанству у једном кутићу, дапаче у мирису тога |човека, те га стаде позорно проматрати. — „А Ви сте много невоље доживели, Господине 2 A?" — запита наједанпут тај мали човек. У гласу његову било је толико израза љубави и болећивости, да је Шјер хтео нешто рећи али му за-

317