Nova Evropa

дрхташе уста, и он осети да му навиру сузе. Мали човек проговори у исти мах поново, истим пријазним гласом, недајући Пјеру времена да покаже своју забуну. — „Еј, соколе мој, не плачи“ — рече му нежношћу и благошћу у певајућем гласу, којим говоре старе руске њање. — „Немој бити тужан, друже мили, Један час треба трпети, а век живимо. Тако је то, мили мој. А, Богу хвала, овде живимо и нико нас не притискује. Свакојаких има људи, и добрих и злих", — рече мали човек, и говорећи још увек сагне се гипком кретњом, устане, накашље се, и пође некамо. „Иш, тепче, опет си дошло!" — чуо је Пјер на крају дашчаре исти онај милујући глас. — „Дошла куја, сећа ме се. Но, но, доста!" — И војник, одбијајући псето, које је скакало око њега, врати се на своје место и седне. У рукама је имао нешто замотано у крпу. „Ево Господине, окусите", рече пријазним, кротким гласом, те размота и пружи Пјеру неколико печених кромпира. — „За обед смо имали чорбу, А крумпир је изванредан.“ —

Као сунце, „које обасјава праведнике и грешнике“, Платон је једнак према свима, те су његова љубав и самилост донекле једнаке према Пјеру и према псу. Али има у његовој души, као и у његову физичком лику, нешто обло, завршено, као прастари символ —- заокругљено. И ми осећамо снагу тог малег човека, снагу која произилази из његове пријазности и јединства са човечанством, несвесног панхуманизма. Да човек вара сам себе, мислећи да је он одвојен од свих, да је он нешто посебно и егојистично, — било је једна од најомиљенијих идеја Толстоја; њу још у зачетку налазимо у „Козацима", а после она добија свој коначни облик у последњим причама, у преради индијске легенде „Карма“, и нарочито у приповеци „Домаћин и слуга". Ово јединство са божанским и људским, и животињским и природним, Каратајев изражава несвесно у

својој молитви:

— „Господине Исусе Христе, Никола угодниче, Фрола и Лавра, Господине Исусе Христе, Никола угодниче Фрола илЛавра, Господине Исусе Христе, помилуј и спаси нас!“ — закључио је он, поклонио се до земље, устао, уздахнуо, и сео на своју сламу. Ето, баш тако, — „Нека легнем, Боже, као камен, нека устанем као колач“, проговорио је, и легао је, навукавши на се свој војнички капут. — „Коју си молитву читао" — запитао га Шер. „Шта 2" — проговори буновно Платон (он је већ био заспао). „Шта сам читао2 Богу сам се молио, Зар се ти не молиш!" — „Не, и ја се молим", одговори Пјер. — „Али шта си то рекао: Фрола и Лавра2“ — „А како не бих", одговори брзо Платон, „коњски је данас празник, Треба жалитн и стоку" рече Каратајев, — „Гле кује, наместила се, Угрејала се, кучкина кћерка", рече, опипавши пса крај својих ногу и окренувши се опет да одмах заспи. Извана се чуло негде у даљини плакање и вика, и кроз пукотину се видео огањ; али је у дашчари све било тихо. Пјер дуго није могао да заспи, и са отвореним очима лежао је у тмини на свом месту, прислушкивајући одмерено хркање Платона, који је ле-

318