Nova Evropa

Толстој се сећа најмањих узбуђења дечје душе, као и сваке неисказане нежности, и показује како одрасли често, у потпуном неразумевању душе, прелазе преко тих нежних доживљаја и повређују душу детета. И знајућу све то, Толстој полазећи увек од сама себе — проучава дете као личност, У његовим се делима деца никад не појављују као обични статисте, он се удубљује у њихову душу баш као и у душу одраслих.

Али то није све. Толстој је и сам предано радио у школи, и — држећи се правила „discat a puero magisler"” — он је целог свог живота проучавао дете кроз своје ученике, одбацујући традицијонално апријористичко васпитавање и тражећи нове путеве и методе, основане на искуству. Школа мора бити, уза све друго, „лабораториј“ дечје психологије.

Иако је долазио и под туђе спољне утицаје — и то поименце Русоа, Фребела (чијег је нећака и лично познавао), Дистервега —, Толстој се увек и пре свега позивао на непосредно искуство васпитача. И већ по самом томе што су његови учитељи у педагогици били апостоли слободе, он је могао да остане веран њихову духу, одбацујући само њихов лични ауторитет. Он није хтео да педагогика пође путем сколастике, која се покоравала ауторитету Аристотела; његов једини учитељ је искуство, непосредна и критична визија живота.

Јаснопољанска школа, у којој је Толстој — уз помоћ малобројних сарадника- учитеља — сам радио са сељачком децом, развијала се попут живог организма, Он је заводио у ову школу све већу слободу, и постепено изагнао из ње казне, — укинуо све што је изгледало неизбежно у свакој школи, например пропитивање појединих ђака у одређене часове, држећи да је много тачније и боље да ђак одговара наставнику онда када осети потребу зато, Уопште, спољашње такмичење, такмичење ради места и оцене, Толстој се трудио да замени живим такмичењем колективног рада. Он је, исто тако, прогласио васпитни значај игара, указујући нато да игре, прогнане. из школе те одгурнуте у „одморе“ и у „кућу“, воде са собом _ и сам живот, остављајући у школи само мртви механизам.

Треба дочарати себи пред очи Толстоја у зимско вече, у малој школи Јасне Пољане, када сутон више не дозвољава очима. да раде, Он седи и прича деци нешто из Светог Писма, или о некакову историјском догађају; мали сељачићи седе, како је коме згодније; једни у клупама, други по столовима, а трећи се сместили некако уз прозоре, девојчице све скупа у једном углу, док је један малишан уграбио место код стола уза самог учитеља, којега сви тако воле... Деца се сиграла и ћаскала, али се ред успоставио сам собом, без натезања, и нико не пропушта ниједне речи приповедачеве, напрегнуто и узбуђено слушајући и гутајући га, такорећи, очима. Приповедач

929