Nova Evropa

shvaćena neđativno, već negativno treba da se kombinuje sa pozitivnim; a sloboda treba da izgubi svoj apsolutni i neograničeni karakter, Tolstoj je, dublje nećo iko pre пјеба, proživeo i razumeo ovaj veliki problem u njegovoj celini, i u tome je njegov neprolazni značaj kao pedagoga.

Dr, Sergije Hesen.

(Preveo, i načinio izvod, Dr. Al, Jelačić.)

Толстој и деца.

(Писац овог чланка је познати швајцарски психолог и аутор одличне књиге „Толстој-васпитач“ — „Tolstoi ćducateur“, 1921. Овај чланчић је написан за педагошки часопис „Рускаја Школа“, одакле га преводимо и преносимо, у нешто скраћену облику, да би се у овом броју чуо и глас једног угледног страног педагога о Толстоју као филозофу и моралисту.)

Педагошке идеје, као уопште идеје Толстоја, у њиховој целини, уско су везане са животом, Код овог изванредног психолога, код овог великог познаваоца човека и детета, све је до крајности реалистично, и његови романи и његова наука. Његове идеје се јављају као природан закључак његова оштрог, проницавог суда и посматрања живота. Гврдити, заједно са већином критичара и филозофа, да је Толстој ненадмашан уметник, зато што познаје боље него ико људску природу, и у исто време рећи да је Толстој као моралист — утопист најчистије пасмине, зато што идеал који ов предлаже може изазвати само осмех у сваког ко иоле познаје људску природу, зар то није очигледна противречност“ А баш у питањима одгајања и васпитавања, Толстојева наука произилази непосредно из искуства,

Толстој познаје дете, Опис унутрашњег живота детета био је уопште први предмет који је привукао његов уметнички геније. Није пуки случај, да су „Детињство“ и „Дечаштво“ његова прва дела. У својим аутобиографским приповеткама Толстој, навикнут целог живота да аналише сама себе, репродукује до у танчине и најмање утиске из детињства, заборављене или одбачене негде у дубину подсвесног код већине људи, Њему треба само да се сети себе да би показао како је дете биће чији је унутрашњи живот необично богат, препун разноврсних нијанса, и како веома лако страдава од истинског бола. Попут Џорџ Елијота, Толстој зна добро колико ово „срећно доба“ и сувише често може да буде доба нечувених моралних мука, таквих мука да их ми одрасли већ и не познајемо, — мука при којима нам се чини да се све око нас руши.

328