Nova Evropa

једна читава генерација грлате младежи политичке и књижевне, Читаве хорде жутокљуних полетараца јатиле су се с урнебесном виком око папирнатих, литерарних ломача, на којима су спаљивали скупа Шекспире и Микеланџеле, и њима сличне ступове „труле буржујске културе“. На врхунцу таквих ломача чађила би се лешина старе, царске, „Свете Русије", а с њоме њезини умни представници, неизузимајући ни „царског улизицу“ Пушкина, ни „јаснопољанског властелина" Толстоја, И пјесници-инквизитори фонтанама строфа секундирали су првеним гардистима, кад би ови обилазили пријестолницама царске Русије и огњем и мачем брисали трагове „Свете Русије",

— „Еј друже, пушку горе, нудерде у мету: Опалимо коју у Русију Свету Задругарску Дрвењарску Тустогузу Трах—та—та—."' (Блок: „Дванаесторица".)

При том опћем пушкарању, природно, немало кривих и правих метака погодило је и монументалну фигуру „јаснопољанског властелина“, грофа и „буржујског литерата" Лава Николајевића Толстоја. А није се за Толстоја задјео само инат разуларене млађарије, књижевне и политичке, — Толстој је био трн у оку и вођама. Толстоја се и у то доба читало. Врло много. И уважавало, Он је био учитељем, владао умовима и срцима, или — што је још важније —- савјестима, најбоље Русије. И није се узалуд говорило још за живота Толстојева, да у Русији владају два цара: Николај П и Лав Николајевић Толстој. А овом потоњем, неокруњеном цару, признавала се и већа и одређенија власт над умном Русијом. Октобра 1917 свршила је Револуција, врло једноставно и кратко, са Царем и Царством. Али је са Толстојем ишло теже. Макар ис мртвим. Није он био „от мира сего", И зато је он, као и онај Блоков Христос (у „Дванаесторици"), газио и револуцијиним метежом „од куршума неповредив“, па догазио, овјенчан славом и ауторитетом јаснопољанског мудраца и тринаестог апостола, све и до наших дана, до стоте годишњице свога рођења,

Међутим, стота годишњица Толстојева рођења пала је већ у једанаесту годину од Револуције, дакле у дане када се већ прилично стишао жар прве насртљивости, и. поодавна се охладиле ломаче и њине грлате весталке, Првобитни елан рушења. замијењен је криком о конструктивности. На црвеним октобарским њивама никнуо је, и сабласно се расцвјетао, ружичасти стручак Непа, као судбоносна мрља на интегралном организму Октобра 1917, Проговорило се на сва уста о потреби конструктивног рада, па чак и о смишљеном прибирању

335