Nova Evropa

патњи, ја се клањам пред њом, и предамном, као жени која сам заједно с њом, и надам се да ће моја дјеца, или моја будућа унучад, над њом да извојште дефинитивну побједу.У тој будућој побједи никнуће нада ваше глухонијеме сестре, нада ваше мајке, патнице, удове и неписмене жене, нада блудећих погледа и жеља свих жена, и свих створења која грцају у дубокој биједи. И ја вам кажем: Дајте гладнима риже (круха), а патницима срца,..“

ж

Ченг Ченг је физички члан оне тисуће младих Кинеза који, својом егзотичном фигуром и својим истакнутим профилом, чине немирнијом физијогномију и појачавају варијације жутог Париза. Као сваки Кинез, он се држи у своме изгледу оне типично китајске рафиниране и аристократски акцентујисане линије, која превазилази, далеко-далеко, нашу европску прекривено - господску ноту, и губи се у својој наглашено истакнутој изолованости, као осамљеник и лирик. Када говори, он се необично напреже да буде јасан и схваћен, Западна дијалектика, која је форма сваке наше метафизичке дискусије, расплињује се у његову причању у занос и у вјеровање, које је непрестано на ивици да пријеђе у широки вал мистицизма, Као ђак језујита, оних који су — по ријечима Луначарског једини најдубље схватили Кину, он се научио облику, и тај облик, који је једина тајна отпорности и издржавања, осјећа се и у његову разговору.

Читав сукоб који постоји између Истока и Запада, долази, по Ченговим ријечима, услијед неспоразума и међусобног непознавања. Огорчен литературом која се на Западу предаје о Кини, и о томе дијелу Истока, Ченг Ченг је осјетио потребу да испише своје рапсодије по Истоку и по Западу. Он сам признаје, да је и он напола западњак, маколико да стварно постоји један мислени сукоб између Истока и Запада, Постоји у трима дивергенцијама, које се зову; свјесно, подсвјесно, несвјесно,. Док западни дух дијели ова три дивергентна елемента, и док први од њих изражава доминацију мисли, други узнемиреност срца, а трећи поплаву сензибилности, дотле источни дух непрестано лута, сав у агоничној борби, између несвјеснога и подсвјеснога, немоћан да освоји свјесно. На моје питање, у каквоме односу стоји словенски, односно руски дух, према источноме и западноме, Ченг Ченг ме увјерава, да је словенски дух, за разлику од источног, још увијек у позицији несвјеснога. Ту своју тврдњу везује он за Достојевскога, у коме сусреће најизразитијег репрезентанта несвјеснога, док китајски Исток с помоћу своје мислене традиције успијева, каткада, да се домогне и свјеснога. Као ослон овој својој тврдњи, он узима Лао-Цеове ријечи: „Ако хоћете

204