Nova Evropa

ципом мудрости: „Научила је човека пристојно мислити, трезвено судити; очигледно му је доказала да нема духа него само материје, да је и он исто тако само машина као и она, да је звездани космос само механизам за произвођење времена, да је мисао једноставни продукат пробаве мождана, да егзистенција ствара дух, да је геније —- изрод, да је култура —- повећање броја потрепштина, да је идеал — удобан живот и ситост, да постоји један једини светски желудац, и да нема других богова осим њега“... Права култура била је створена размишљањем, беседом, молитвом; али савремени „зеШпаде man", у вечној жудњи за „ех!та доПаг5", нема за то слободна. времена. У комешању велеграда нема места за Човека, наставља Волошин, и када робови машине устају против својих господара, то је побуна мржње и зависти, јер је њихова суштина иста, сви они једнако припадају великом „братству Кајина“. Ово „братство Кајина“ испољило се најасније у данима последњих ратова и револуција: демони машина тада су коначно постајали господарима човечанства, У страховитој визији Светског Рата, Песник приказује ову „власт тмине"; „Видео сам", каже, „како су се растворила небеса тамо где сазвежђе Лава и сви бесови појурише на земљу... Изгледало је као да се је време изврнуло, и као да земља није крштена водом потопа, Из блата су ницали големи многоношци, поврвели су гвоздензуби пауци, змајеви су ждерали муње, аждаје бацале на снопове ватре и убадале репом, у морима и рекама рибе су легле смртоносну икру; од горостасних крилатих гуштера није се видела светлост, — падала су на земљу експлозивна и ватрена јаја..." Иза Рата су дошли Револуција, и терор, затим глад и куга. Али човечанству свега овога није било доста; „Оно је мислило само на једно: уколико могуће брже саградити нове машине, и опет отпочети сличан рат, Тако је окончан први грч рођења, али у том покољу људи нису ништа разумели, ништа научили“, Остали су, као и пре Рата, робови машина, који бацају сваки дан на трг „хиљаде бескорисних, сличних предмета: оковратника, аутомобила, грамофона, на милијоне и милијоне, којима поплављују градове и села, области и државе, цели свет, стварајући империје, освајајући тржишта. И није могуће зауставити њихово обесно кретање, није могуће обуздати дрске робове“...

Али шта онда2 — Да ли ће се Песник, са страшћу богомила, одрећи свега што је земаљског... У данима очајања имао је он нову визију. Њему, новоме Јову, рекао је Bor: „Гледај, ево цар животиња, круна мога стварања — Левијатан, Ја ћу отворити твоје очи, да би га ти могао видети и споља и изнутра, како су распоређени делови његова тела, и ти ћеш славити моју мудрост". И Песник угледа горостасну наказу, која устаје из Океана, и сећа се речи енглеског фило-

287