Nova Evropa

како је — по причању самих београдских жена-лекара — дошло до подизања ове Болнице,

(С јесени године 1919 стигла је из Париза у Београд госпођа Др, Розалија Мортон, која је у Париз дошла била са повећом свотом новаца скупљеном међу грађанством државице Вирџиније у Северној Америци, а намењеном куповини материјала за снабдевање једне „Болнице за Жене и Децу са 600 кревета, у којој би радиле искључиво жене-лекари",) Иако, како се види, одлучна феминисткиња, Госпођа Др. Мортон се повиновала савету једног мушкарца, пок, Миленка Веснића, тада нашег посланика у Паризу, да тамо у Паризу утроши донесени новац купујући материјал за 600 постеља болнице за коју још није знала где се налази и да ли уопште постоји, па да цели тај огромни пртљаг понесе са собом у Београд. Шта то значи, осетила је она — како изгледа — тек у путу, па стигавши у Београд она се брже-боље решила, да два дела купљеног материјала разда Црвеном Крсту у Београду и болници у Госпићу, а тек трећи део — за 200 постеља — да приведе намењеној сврси, па и то тек посредно, т, ј. да га „уступи београдским женама-лекарима, са првобитном наменом подизању болнице за жене и децу, у којој ће само жене-лекари радити и болницом управљати", будући да така болница. у Београду тада није постојала, Материјал дакле „за инсталацију“ те болнице in зре — скупа са „две заставе, америчком и српском, које би требале да се вију на тој болници“ отпремљен је, у неотвореним сандуцима, „које је требало негде сместити“, у „неке државне магацине", па је онда у току времена премештан „из једних магацина у друге", Све што су београдски женски лекари — којих је онда било тек „известан број“ — могле учинити, да би донекле ублажиле нестрпљивост Госпође Мортон, било је да приреде свечану предају материјала (пре него што је овај отпремљен у магацине), којој је присуствовао и тадашњи Господин Министар Народног Здравља, уз „велики број угледних грађана", Али је том приликом Госпођа Мортон одржала говор у којем је нагласила, да болницу треба свакако отворити још до краја исте године (1919), па кад су јој жене-лекари објасниле, „да се болница,

") Ова госпођа Др. Розалија Мортон идентична је с оном личношћу којој смо посветили један чланак у „Новој Европи“ још године 1921 (види „Н.Е“ Ш, 189—192: Просветни преглед, „Наши студенти у Америци“). Иако држимо, да је наш млади амерички сарадник тада ствар приказао поглавито с једног становишта, и то са свога, и да је госпођа Мортон много добре воље и пожртвовног труда посветила нашој земљи и нашем народу, озигледно је, и из горњег примера (поред свега осталог), да је она настојала ода обухвати више него што може понети, па да би с мање ревности често

"учинила била више услуге ствари којој служи.

376