Nova Evropa

чено, јер је госпођа Лазаревић толико невична оваком послу, и толико се вије умела у њему снаћи, да није успела видети и оценити, бар донекле тачно и адекватно, ни оно што јој је било што но се каже, „пред носом“,и о чему је могла црпсти податке и опис на лицу места. Греба прочитати, например, шта има да каже ова књига (на стр. 233—236) о Енглескосрпској Дечјој Болници докторке Мекфел, која постоји и ради већ више од десет година у Београду, и чија управитељка је остала једина са Србима, све до данашњег дана, од оних првих Шкотских Жена које је (1915) Др. Инглис упутила у Србију. Читав роман ове Болнице и докторке Мекфел овде је стиснут на две-три странице, и то оваким занимљивим стилом и језиком, којим је уосталом писана цела књига;

Да Др. Мекфел, са својим сарадницима, спасава безбројну децу од разних болести, то признају ауторитативне стручне личности међу којима истичем захвалност пок, Председника Министарског Савета Г. Николе Пашића који сматра: „да је спасавање пеце најпрешнија потреба наше

земље". Кад овако пролази Др. Мекфел, која станује —- са својом Болницом — у Вишеградској Улици, може се мислити шта се

дешава с осталим нашим женским британским пријатељима,

и живим и мртвим, чији је глас допирао до госпође Лазаревић само кроз књиге, или по казивању, или — често — никако.

Уосталом, госпођа Лазаревић има једну извину, за све недостатке и грешке при писању ове књиге, или боље, при преписивању и превођењу одељака и места из других књига, особито енглеских —: она не зна енглески, Докторку Инглисову она стално зове Елзе, Флору Сендс — Сандес, и т,д, да и не говоримо о другим омашкама и „штампарским грешкама". На тај су начин могли општити и споразумевати се са британским женама, за време Рата, наши војници на фронту, па је мислила и госпођа Лазаревић да може писати књигу захвалности британском народу; а наше најстарије Женско Друштво у Београду мислило је да је може, такову, издати, У Великој Британији постоји, на енглеском језику, читава литература о нама и нашем народу, поготово од Рата овамо, међу којом има и дела писаних од жена. Одличних дела. Довољно је споменути „Путовања“ Мјур-Мекензијеве и A. ME: Ербијеве — којима се тако издашно послужила и госпођа Лазаревић (називајући, својим стилом, писце лаконски и сажето, у предговору, „Мис Ирби-Мекензи"“) —, а која су угледала света, са Гледстоновим предговором, још пре више од пола века. Како је та књига написана, и какав је то докуменат за ондашње прилике на Балкану и поименце код нас, а шта ми дајемо, десет година после Рата, као „дуг захвалности нашег народа за сва добра која нам је енглески народ учинио" |...

390