Nova Evropa

примјер високо-културне појаве наводимо случај, када су —- поводом ирских заплетаја године 18801 — Влади предлагали, да без законскога овлаштења уведе изнимне мјере, и да за њих затражи накнадно одобрење Парламента. Мада би Влада у том случају сигурно добила била то одобрење, она је отклонила и саму помисао, с разлога што би предложена мјера била просто кршење закона, које би ирској опозицији дало тек оправдање за њен поступак. По тој се изјави види, како су чланови Владе били свјесни, да постоји и нека изванправна санкција за политичко дјеловање, која је сама темељ сваком поретку заснованом на ауторитету. Тај смисао за моралност у политици појачан је традицијоналним осјећањем одговорности с једне стране а постулатом лојалне борбе (Талг рјау) с друге стране.

Све то, а нарочито покретљивост Устава, гдје се к релативној лакоћи законодавних промјена придружује могућност мијењања путем обичаја или конвенције, доводи у Великој Британији до тога да нико нема жеље за насилном промјеном поретка. Енглески се устав развија органски, као што је то бивало у Римљана, с којима се Енглези могу мјерити у погледу политичке надарености. Правни облик је споредан, а главно је садржај.

Начин провођења промјена, множина свакаквих врста прописа и уредаба из разних временских одсјека, доводи до привиднога парадокса, да се британско политичко уређење најскладније поклапа са животом, а да крај тога влада највећа несистематичност у прописима о том уређењу. Та несистематичност прелази често у различности и противности. Енглези су, вели Сидни Ло (Го), поносни нато да су нелогичан народ. Али та нелогичност, како примјећује Бутми, пружа користи, јер даје могућност за сваковрсне прилике живота: »Да се све те срећне нескладности, корисне различности, и заштитне противрјечности налазе у уредбама, има свој добар разлог у томе, што се оне већ налазе и у самим стварним односима, и што — осигуравајући игру свих сила у друштву — не пуштају ни једну од њих да дјелује изван већ предвиђенога правца, те тиме можда потресе темеље или главне зидове читаве зграде. То је резултат којим се поносе Енглези, да су га постигли изванредним шаренилом уставних текстова, па су се они увијек чували тога да тај резултат не покваре кодификацијом.« Отуда премноге фикције у политичким уредбама, и разне области које постоје само на

папиру; отуда разликовање праве и »церемонијалне« Владе, · отуда назив министара да су краљеве »слуге«.

Практични дух енглеске политике очитује се поглавито у том, што свако политичко дјеловање иде за непосредном коришћу. Успјех и корист, циљ су сваке политике. »За