Nova Evropa

енглески Устав само је дјеломично садржан у законима, а и ти се закони могу мијењати као сваки други закон, без посебног уставотворног поступка. Велики дио уставнога права и политичких уредаба оснива се на обичајном праву, а многи важни дијелови тек на конвенцији, т. ј. на пуком обичају, који и нема правне санкције (например, правила у погледу распуста Парламента, одступа Владе, итд.). Конвенција настаје политичком праксом. »Готово све установе те владавине«, вели Кришковић (»АпбНа адосећ«, стр. 72), »образовала је политичка пракса. Створиле су их неке политичке мисли-водиље, које су изнијеле савремене политичке прилике и потребе у дугој борби што је вијекове трајала, а које су одржале побједу и уобличиле се у јавноправне установе. Те мисли водиље биле су као нека идеална моћ што у народу живи, прожима га и свакога принуђује на послух; као нека морална, етичка правила, штоно покрећу његов политички живот баш тако како друга етичка правила покрећу његов културни, вјерски, економски живот. Само што се та етичка правила од других етичких правила разликују по томе, што вежу као закон, јер ако и сама нијесу изријеком изречена писаним законом, опет су на њима основане преразне установе, уређене писаним законом.«

Енглески Устав је, како видимо, по својој природи еластичан: кад се појави каква потреба, ствара се уставно правило, или обичај који одговара тој потреби. Обично је стварање нових уставних одредаба реакција на неке злоупотребе, па ту вриједи д Аргенсонова изјава, да је истраживање јавног права често само повијест старих злоупотреба. Тако се постепено развила грађанска слобода, изграђен је парламентаризам, сређивала се самоуправа. Најважнији писани споменици: уставнога права настали су на тај HauMH: Magna Charta, Petition ol rights, Habeas-coripuws-a ci, cBe Cy TO CaMO норме које су имале учинити крај конкретним насиљима и злоупотребама владара или његових доглавника. Ту се видиипрактични дух Енглеза: они не посижу за далеким и умним теоријама, већ на најкраћи начин онемогућују оно што не желе имати, а за теорије их није брига.

С тим је у даљој вези склоност к рјешавању по узору ранијих случајева (ргеседепћз), Та склоност опет важна је за политички одгој народа, јер се у свакодневном политичком животу мора пазити да се не створи какав нежељени прецедент с далекосежним посљедицама. Таква пракса оштри дух судјелујућих, опомиње на пажњу, диже свијест одговорности, и даје прилике да се пронађу нова умна рјешења.

Даља је карактеристика енглескога политичког живота, смисао за уставностизаконитост. Као изврстан