Nova Evropa

пријатним. Властела, осим свог матерњег језика, који је словински (Зејмамопа), говоре одлично талијански, и услед искуства које имају управљајући својим поданицима савршени су политичари {intendono eccellentemente le cose роб сће). Мако су највеће хвале вредни ради вештине у морепловству по свим странама света, и због важне поморске трговине, као и због других врлина, — ипак, чини ми се, да највише заслужују да их човек слави и да им се диви ради ове две ствари: прво, што су кроз толике векове одржали своју независност (Ибетја) чисту и неокаљану, иако су са свих страна окружени од премоћних суседа, који обично к тому још желе да повећају своје државе; друга им је врлина, што суседство и непрестани односи са неверницима, шизматицима и јеретицима, нису никад учинили да скрену са правог пута хришћанства и католичке вере.,« Бекадели се у новој постојбини није никако сналазио; »ово је земља за Словене, т. ј. за снажне (гођизн) а не за слабиће као што смо ми«, пише он родбини; он додуше признаје, да је град »складан и отмен« (стуНе е; пође), али крај му је опори ужасан, нарочито за оне који долазе из Италије а који су, попут њега, били навикли на раскошне дворове талијанских владара. Да контраст буде још већи, нашао је бискупску палату запуштену, будући да десет година нико није у њој становао; кров је био у рушевинама, а стакла на прозорима разлупана. Још је нешто његов положај чинило нарочито тешким, а.то је било непознавање словенског језика. »Признајем«, пише (јануара 1556), »да ми је највећа непријатност (1 таабфћог Фирзасете) што не разумем језик народа; властела“) говоре талијански, али сви остали словински (Schiavo), те ако кадгод хоћу да утешим којег сиромаха, треба ми тумач«. Неколико месеца доцније, опет се жали и каже: »Чини ми се, народ није рђаве ћуди, и кад бих само знао овај језик... мислим да бих учинио много добра«. Међутим, док је Архибискуп обилазио господу и сиромахе, Сенат је »трошио много дуката« да му осигура барем кров над главом.

У ово доба почиње и Бекаделијева преписка са Микеланђелом. Већ у фебруару 1556, он шаље Микеланђелу један сонет, који импресивно приказује његово душевно стање:

Hor che piega all'occaso il mio di breve, Et gran mare mi vedo inmamzi et schiere D'aspre montagne a tergo e genti fere Pensa lanimo mio qual esser devel

") И то само мушкарци, јер на другом месту јасно каже за жене племића да не звалу талијански [non sanno parlare in nostra lingua).

183